Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa
MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?
PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.
MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?
PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga? Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i saradnji.
MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?
PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.
MONITOR: Vlast u Srbiji i dalje insistira na Malom Šengenu – a već postoji CEFTA, a neki političari budućnost regiona i Balkana vide u ekonomskom, pa i vrednosno srodnom povezivanju, kao što je „zelena politika“. Nebojša Zelenović je to pokušavao i ranije, a sada je neke od partnera našao i u koaliciji URA Dritana Abazovića. Da li je „zelena politika“ mogući vezivni faktor i oblast intenzivnije saradnje?
PEŠIĆ: Ja taj Mali Šengen između Srbije, Albanije i Makednoije ne razumem, niti mogu da predvidim kakvi bi bili njegovi korisni efekti. Već postoji CEFTA kao okvir saradnje država jugoistočne Evrope, a problem je i u tome što su neke države CEFTA-e usmerene ka EU, a neke se od nje sve više udaljavaju. Te države se i dele na one kojima je ideal da postanu članice EU, i one koje nisu više na tom putu ili samo fingiruaju da jesu. Što se tiče „zelene politike“, ona bi svakako bila korisna, jer su neke zemlje, bar znam za Srbiju, već stravično zagađene. Potrebna su ogromna sredstva i ozbiljne namere da se na tom planu nešto učini. Evo Srbiji preti da Vučić dovede i Rio Tinto, mada mislim da bi mu to bio definitivni kraj. Utisak je da se zeleni pokreti dele na one koji se iskreno, skromnim sredstvima i entuzijazmom bore da spasavaju prirodne resurse i one koji su pomodari, pa žele tu da se ubace i steknu političke poene kod jednog broja građana.
Sada neki baš vole da se nabacuju Dritanu Abazoviću, možda iskreno, ali su realno daleko od vlasti da mogu da se pokažu i na duži rok vode zelenu politiku i izvuku ljude iz ekološki uništene zemlje. Skoro cela Vojvodina nema pijaću vodu, u Mladenovcu ljudi danima nemaju vodu, šume se nemilice seku i to dobijaju privilegovani. Mnogo je potrebno dugoročnog i skupog planiranja i rada da se situacija popravi, ali ako je to sada popularno, a korisno jeste, svaka namera u tom pravcu je dobro došla.
MONITOR: Nedavno ste govorili o važnosti sticanja političkog iskustva od „baze“. Postavili ste taj problem pitanjem: Odakle dolaze političari?
PEŠIĆ: Ne shvata se da je politika životna misija i posebna delatnost za koju je potrebna specifična sposobnost i talenat.
Često se čuju naivni koji preziru političare kakve imamo, s pravom, pa kažu „eto kako imamo pametne profesore, umetnike, inženjere, matematičare i lekare, pa što nas ti ne vode“. A ja pomislim „pa da, jesu pametni“, ali nisu političari. Kod nas u Srbiji ne postoji proizvodnja političara koji nastaju tako što su ličnim sposobnostima uspeli da mobilišu građane oko nekih javnih i zajedničkih interesa i ciljeva, sa pozicija neke određene ideološke orijentacije, što jeste posao političara, ali i da se potvrdiš tako što češ demokratski biti izabran. Kod nas postaješ narodni poslanik tako što te šef stranke stavi na listu, a građane nisi ni čuo ni video, zapravo uopšte nisi izabran, nego ti šef partije dao zaposlenje. Otuda i partijska država koju podstiče izborni sistem po kome je Srbija jedna izborna jedinica i „političari“ se određuju iz partijske centrale. Pa i na lokalu gde se svi znaju ko je ko, opet te postavlja partija a ne građani. To je velika tema i zadatak, tu sve treba da se menja.
MONITOR: Šta bi danas bila politička alternativa vlasti u Srbiji, ali i koje su političke ideje i vrijednosti aktuelna alternativa na globalnom planu?
PEŠIĆ: Alternativa datoj politici može biti samo ona koja je uočila šta su glavni problemi Srbije, i u čemu vlasti greše od 90-ih do danas i to da se otkloni. Potrebna nam je razumna politika koja rešava probleme i prilagođava se stalnoj dinamici sveta i okruženja. Niko nije sam na svetu. Treba učiti od najboljih, a ne da nam Rusija diktira šta smo. Nama je najpotrebnija prosvećenost, podizanje obrazovanja i civilizacijskog nivoa naše zemlje. Srbija mora da se otarasi gorkog, nesrećnog i agresivnog nacionalizma kao jedine ideoligije. To je naša zla kob, velika prevara i zaluđivanje naroda. Što ne znači gubitak identiteta, ništa ne fali biti Srpkinja/ Srbin, a i niko nigde nije izgubio nacionalni identitet.
Dokle će Srbija da se lomata oko teritorija i nacionalizma, korupcije i oko vlasti kao ličnog interesa, pa takvima je ova Srbija mala. A i koliko je sada velika – prazna je, odlazi se iz nje, jer je život loš i ponižavajuć. Ne možemo stalno biti u sukobu sa razvijenim svetom i susedima, ne možemo večno rešavati ista pitanja i saplitati se o isti kamen. Srbija treba pošteno da ispostavi bilans neuspešne tridesetogodišnje politike i okrene drugu list. A mitovi da budu deo kulture, istorije i kolektivne memorije, a ne dnevna politika za zaluđivanje naroda.
Vučić svoje ideje o velikoj Srbiji podmeće kao „srpski svet“
MONITOR: Sintagma „srpski svet“ ponovo se pojavila, sada u redakturi Aleksandra Vulina. On je njeno značenje radikalizovao objasnivši da se tu radi o „jednom političkom i državnom prostoru“ koji će biti stvoren „apsolutno mirno – bez ispaljenog metka“. Kako vi kao antiratna aktivistkinja vidite napadno forsiranje „srpskog sveta“ u posljednjih nekoliko mjeseci?
PEŠIĆ: Nije lako tumačiti o čemu Vulin govori, zato što on zapravo prenosi Vučićeve zamisli i naloge. Predsednik neće da istrčava s takvim idejama i zamera se Zapadu, pa podmeće svog trbuhozborca Vulina. On raspodeljuje šta će ko da kaže. Pošto Vulin o „srpskom svetu“ govori u prisustvu predsednika Vučića, a predsednik ne reaguje, jasno je da to Vučić podmeće svoje odnosno Šešeljve radikalske nacionaističke ideje o velikoj Srbiji, samo pod drugim imenom. Širenje otrovnog nacionalizma, propagirajući „srpski svet“ kao državnu tvorevinu, koja nam je kao projekat dobro poznata, a zapravo je pretnja regionu, naročito Crnoj Gori i BiH. To su veoma opasne pretnje, ali je pitanje da li on hoće opet da ratuje za veliku Srbiju ili je to način zaluđivanja već zaluđenog „sveta“ u Srbiji i šire, ili je to možda maska za prikrivanje mafijaških afera, korupcije i kriminala lociranih u samom vrhu vlasti. Maska za bedu, siromaštvo i besperspektivnost naroda u Srbiji.
Taj projekat je propao i od njega neće biti ništa, ali se održava u životu kao mržnja ove vlasti prema državama u susedstvu. Srbija neće da napravi tragičan i žalosni bilans svoje politike za poslednjih trideset godina, nego i dalje rovari, ne okreće se sebi i sopstvenim problemima.
Predugačak je spisak Bajdenovih prioriteta
MONITOR: Može li Džozef Bajden aktivnije uticati na procese demokratizacije na Zapadnom Balkanu?
PEŠIĆ: Sigurno da bi predsednik SAD-a, kao najuticajnije i najmoćnije zemlje sveta, mogao da pomogne da se reše balkanske enigme i blokade i Srbiji pomogne. On je već poslao poruku da će biti na tapetu onaj koji pokušava da naruši mir u našem regionu. Ali, i Amerika ima velike probleme, njemu je to glavna agenda i tamošnje neravnoteže da rešava, a i pitanje je da li će uspeti. Nismo mi, Srbija i Balkan prvi na njegovom spisku, podugačak je taj spisak, a ja ne znam tačno pod kojim smo rednim brojem da se predsednik SAD-a bavi ovim delom sveta.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice