Valja strepjeti da je konačan bilans trogodišnje vladavine Aleksandra Vučića osiromašena i porobljena Srbija, jer je on sa svojim gangom spreman da iskoristi svaku mogućnost za pljačku, tiraniju i strahovladu
MONITOR: Aleksandar Vučić je prije tri godine postao predsjednik Republike Srbije. Kakav je saldo njegove vladavine?
STOJADINOVIĆ: Ako bi se sažeto definisao učinak Aleksandra Vučića u propadanju Srbije, onda su rezultati impresivni. I dalje traje putovanje u katastrofu, bez dobre građanske ideje o mogućnostima spasenja.
Izgubili smo slobodu koju grabimo samo u restlovima, Vučić je na sam vrh države doveo nedostojne epigone, kao što je nedostojan i on sam. Vladajuća stranka je zarobila društvo, a državu pretvorila u korumpirani mafijaški sindikat. Svaka kritika predsednika ili njegovih državnih službenika proglašava se napadom na državu.
Mediji su zarobljeni, a tabloidi pod kontrolom vlasti su sredstva agresivnog i primitivnog agitpropa.
Srbija je osiromašena i porobljena, pod senkom velikih, nerasvetljenih kriminalnih skandala, i nije dobro mesto za život.
Valja strepeti da to nije konačan bilans Vučićeve vladavine. On je sa svojim gangom spreman da iskoristi svaku mogućnost za pljačku, tiraniju i strahovladu.
MONITOR: On se hvali – došli smo do zemlje koja je među najboljima po stopi rasta u Evropi i „Stvorili smo novo lice Srbije”…
STOJADINOVIĆ: Stopa rasta je statistički parametar i ta kategorija Vučiću služi za optimističke obmane o stanju stvari. Ona nema značaja u sirotinjskom životu većine stanovništva. To je kulisa čiji je cilj da se prikaže lični uspeh predsednika SNS-a, koji je izmaštana propagandna zabluda. Istina je da je i legenda o stopi rasta deo laži o uspesima koji menjaju lice Srbije.
Lice Srbije je puno ožiljaka, poljoprivreda je potpuno zapuštena, najplodnije njive Pomoravlja su zaparložene. Vučić misli da menja lice Srbije svojim licem koje se ne može skloniti izvan vidnog polja većine žitelja Srbije. On svakodnevno nešto otvara ili pušta u pogon, a malo ko zna o čemu je reč. Njegov manir da bude svuda dolazi iz okolnosti da nije nigde. Beograd je jedini grad u svetu koji nema železničku niti autobusku stanicu, ali ima zamenika gradonačelnika koji nekada veliku metropolu uporno pretvara u zapuštenu orijentalnu palanku.
MONITOR: Da li po Vašem mišljenju ima uslova za predstojeće demokratske i fer izbore i treba li opozicija da ih bojkotuje?
STOJADINOVIĆ: Ne pripadam nikome, ali sam uveren da su moji nazori demokratski. Ne mislim da Demokratska stranka ima monopol na vrednosti koje baštini. Inače se zalažem za potpuni bojkot, jer nema elementarnih uslova za fer izbore. Svi oni koji izađu ne nadmeću se sa političkim protivnikom, već sa kriminalnom grupacijom koja je uzurpirala vlast. Uz apsolutnu uzurpaciju, ta kriminalna grupa organizuje i određuje uslove i rezultate izbora. Tu nema nadmetanja, rezultati su poznati. Nije dovoljno objašnjenje da svi koji izađu na takve izbore daju neki nivo legitimnosti režimu. Važnije je što delegimitišu sebe, i pristaju da budu deo nečasne igre u kojoj svi gube, da bi rušioci bojkota dobili simbolično mesto i postali deformisani džak za udaranje u skupštini. To je smisao izlaska na izbore i pored dogovorenog bojkota i nekakve farse koja se zove „Ugovor sa narodom“. Narod je epska fikcija, ovde i svuda postoje samo građani, kao realno tkivo društva. Ljudi koji se bore za vlast, ne znaju u ime koje socijalne kategorije to čine, SNS osvaja vlast za račun političke sekte i kriminalne grupacije kojoj njena elita pripada.
MONITOR: Kakav izborni rezultat očekujete?
STOJADINOVIĆ: Mislim da se epilog izbora ne može realizovati kao izborni rezultat, jer rezultata nema. Vućić će nastojati da dostigne najveći procenat u istoriji, što je njegova bolesna ideja u svemu gde se zatekne. Ali će smanjenje cenzusa na tri odsto dovesti nepostojeću opoziciju u parlament i tako legalizovati sve što je kriminalno i ilegalno. Oni koji su prekršili bojkot prestaju da budu opozicija i postaju željena margina režima. To će biti veliki korak nazad u demokratskim nastojanjima da režim padne na izborima. Ali se tako povećavaju izgledi za druge oblike otpora, posle kojih slom vlasti može biti brz i potpun.
MONITOR: Predsjednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas u pismu premijerki Brnabić naveo je da je za nju „opozicija nešto što treba uništiti“.
STOJADINOVIĆ: Đilas je postavio relativno dobru definiciju, ali nije posao opozicije da se boji Ane Brnabić, niti ona može da uništi srpsku opoziciju, iako to želi. Najveća opasnost po srpsku opoziciju je srpska opozicija, koja je u godinama kada je to najopasnije po društvo, u depresivnoj strategijskoj defanzivi.
MONITOR: O Vučićevom konceptu politike prema Kosovu dosta se nagađa. Analitičari sada tvrde da on otvoreno lobira za razgraničenje.
STOJADINOVIĆ: Vučić već godinama navodno pregovara sa delegacijama Kosova, ali niko ne zna o čemu se pregovara i šta je na stolu. Srbija pregovara o uslovima pod kojima će predati ono što više nije njeno. Vučić se trudi da neizbežan poraz, koji se inače davno dogodio, preimenuje u svoj istorijski trijumf.
Ideja o razgraničenju je, naravno, sumanuta, neostvariva i pogubna. Razgraničenje podrazumeva bar dve tragične premise: razmenu teritorija i transfer stanovništva. I jedan i drugi proces vode u tragedije nezamislivih razmera. To su istorijska iskustva, bez izuzetaka. Misli se da Zapad čuva Vučića na vlasti dok on ne potpiše akt o tome da Srbija priznaje Kosovu pravo na stolicu u UN. To je za njega politički manje opasan politički rizik. Ali Kosovo, ma gde bilo, jeste mit, i tamo bi mogao da polomi zube ne zbog onoga što mora da uradi, nego zbog nemoći da shvati o čemu se radi.
MONITOR: U Srbiji se slave osuđeni ratni zločinci i postali su simboli nacionalnog herojstva…
STOJADINOVIĆ: U svim državama bivše SFRJ licitira se o tome čiji su osuđenici za ratne zločine bolji. U Srbiji još ponegde postoji mitologija ratnog zločina koja jednači zlikovce sa junacima. Ratni haos je brutalno porušio etičke kriterijume, a etničke mržnje su i te kako strastvene. Mislim da u Srbiji postoji i varijanta mrzilačkog revanšizma na slavljenje zločina u Hrvatskoj, uz Tomsonove pesme. I naravno uz hipotezu da je Haški sud po svojoj suštini i po statistici presuda bio antisrpski. Ako Srbija prihvata međunarodne zakone, pravosudne presude i civilizacijska merila, oni koji su osuđeni kao zločinci, ako su već odslužili svoje, imaju prava da žive kao slobodni ljudi. Ali ne da budu povampireni lideri javnog patriotskog mnjenja, niti predmet divljenja i falsifikovane ratne slave.
MONITOR: Kako objašnjavate to što je vlast otvoreno stala uz Srpsku pravoslavnu crkvu, pa je bezmalo SPC iznad zakona iako je Srbija formalno sekularna država?
STOJADINOVIĆ: Mislim da nije jedino vlast stala uz Crkvu, SPC je stala uz vlast. Patrijarh Irinej slavi Vučića kao božijeg izaslanika, a Amfilohije ga proglašava izdajnikom Kosova. Srbija se ne može definisati kao sekularna država, nego kao haotični provizorijum. Crkva je politički epigon takve države, u svoj svojoj nacionalnoj konzervativnosti, koja se ispoljava kao neprekidna politička ambicija. I na tom nivou moguća je realna sumnja povodom sekularnosti srpske države.
Režim izaziva masovni otpor
MONITOR: Analitičari kažu da vlast Srbiju vodi u sve veće građanske tenzije, a strahuje se i od sukoba među polarizovanim građanima?
STOJADINOVIĆ: Srpska napredna stranka je organizovana kao paravojna stranačka formacija. Cilj je verovatno da to, u vremenima koja bi bila krizna po režim, postane stranačka vojska, neka vrsta Vučićevih SA odreda. Udarne grupe su sastavljene od navijača i oni su se već deklarisali kao stranački batinaši.
Ne verujem u dramatičnije građanske sukobe koji bi izbili spontano, u tom domenu su mogući izolovani incidenti. Ali režim bezobzirno izaziva masovni otpor, koji će, makar u vidu opšte građanske neposlušnosti, uskoro biti neizbežan. Ako Vučić odluči da se tome suprotstavi svojim batinaškim odredima, moguće da dođe do sukoba, ali bi se u ambijentu opšte građanske pobune, batinaške formacije brzo razbežale. Sigurno je da vitalni deo vojske i policije (srednji operativni kadar) nije na strani režima.
Fukujamin prekor Ani Brnabić
MONITOR: Jedan od najvećih svjetskih politikologa Frensis Fukujama nedavno je u pismu premijerki Ani Brnabć poručio da režim u Srbiji ne predstavlja evropski sistem vrijednosti i kada kaže režim, misli i na nju.
STOJADINOVIĆ: To je relativno benigno zapažanje u odnosu na stanje stvari. Ovde nema sistema vrednosti, postoji plastični ili gipsani kult, tragikomična beatifikacija jedne opskurne ličnosti. Nije ta ličnost sama odgovorna za svoj urnebesni božanski status u potčinjenoj zemlji, nego njeni melanholični građani pre svega, koji neopravdano nose osobinu buntovnosti. Srbija je pretvorena u krotko, poslušno i pitomo društvo podanika. Nama niko neće vratiti slobodu, koja je belodano izgubljena. Za to se moramo izboriti.
Prekor Ani Brnabić je samo primedba osobi koja je privedena na funkciju zbog toga što je „drugačija“, a ne zato što je sposobna da bude prvi ministar. Ali ona je počela sebe da shvata ozbiljno i da drži nepristojne, neuke, nepismene lekcije građanima. Želi da bude Vučićev klon, osoba neodređenih svojstava zadužena za obraćanja javnosti koja su čak prljavija nego Vučićeva. U suštini ona je beznačajna i pismo gospodina Fukujame, ako je upućeno njoj, nije otišlo na pravu adresu.
Režimu u Srbiji su potrebni neprijatelji
MONITOR: Odnosi između Srbije i Crne Gore su vrlo zategnuti. Iz Beograda Crnu Goru proglašavaju fašističkom državom, Crnogorce ustašama…
STOJADINOVIĆ: Vrlo je zanimljiva i na granici apsurada je istorija odnosa između Srbije i Crne Gore. Od neupitne ocene da su Crnogorci Srbi, do stava da su Crnogorci najveći mrzitelji Srba. Jasno je da obe teze ne mogu da opstanu istovremeno i uporedo, i da su nastale na ideji o negaciji jednog naroda. Ali, ne može se kroz euforične kampanje o raspodelama nepravdi, ljubavi i mržnje odrediti nivo odnosa među građanima dve države. To je, pre svega, odnos elita, koje pretenduju da budu nacionalne.
Kvalifikacije koje ste naveli nema među ljudima koji su u stanju da jasno vide o čemu je reč, to su tabloidne konstrukcije, proizašle iz promocije nacionalšovinističke ideje srpske desnice, koja postaje ideološki stub vlasti.
Režimu u Srbiji ne odgovaraju normalni odnosi sa bilo kim iz komšiluka, njima su potrebni neprijatelji, i oni će ih naći svuda gde žele. Znam da Crna Gora nije neprijatelj Srbije, prijateljstvo je vrednost koja se neguje među ljudima, neprijatelji se traže u recipročnosti političkih projekata.
Imati neprijatelja, za totalitarne vladare je okolnost koju sami grade. Iz toga se traži realizacija istorijski poražene, ali zlokobne ideje: jedan narod, jedna partija, jedan vođa. I jedna istina, naravno. Mi u Srbiji prepoznajemo takvu ideju kao razornu po društvo koje je zarobljeno unutrašnjom okupacijom.
Veseljko KOPRIVICA
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
FOKUS4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice