Povežite se sa nama

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA I POLITIČARKA IZ BEOGRADA: Ovo je radikalska Srbija

Objavljeno prije

na

Najveći problem Srbije je to što je demokratija ugrožena, doživjela je slom, vratili smo se u autoritarizam i lične vlasti, više izbori nisu slobodni i pošteni. Drugi veliki problem je opterećenost  Srbije nacionalnim interesima,  onim što zovemo “srpstvo”

 

MONITOR: Ovih dana izloženi žestokim napadma zbog tvita u kojem ste napisali: “Hajde bre da vas vidim šta ćete kada se proglasi doživotnim predsednikom… Ako Brnabićka da ostavku da znate – sprema se doživotni Vučić. E, nema tu bojkota, samo cev u glavu”. Tvrdite da ste mislili na sebe, a ne na Aleksandra Vučića, odnosno na samoubistvo, a ne ubistvo. Zbog tog tvita postali ste velika državna opasnost…

PEŠIĆ: Ne umem da objasnim uzroke zašto sam napadnuta za tako apsurdnu stvar, koja mi zaista nije pala na pamet. Sigurno ima nekih razloga. Ja sam dosta aktivna na tviteru, veoma otvoreno kiritikujem vlast, pa se to ne sviđa ovdašnjim vlastima. Može se reći i to da sam jedna od mnogih koji se u Srbiji po imenice s vrha vlasti prozivaju kao neprijatelji. U Skupštini Srbiji se po ceo dan prozivaju profesori, akademici, sudije, pa onda i ja upadnem u taj koš. Imate i jednu čudnu crtu predsednika Vučića, da je on za ovih osam godina više puta zamišljao da mu se preti ubistvom, na primer u Jajincima kad je nađeno oružje blizu njegove kuće, imali smo državne udare, njegova izmišljena rušenja, a i on sam je govorio da će “skončati”. Zbog iste optužbe je NIN morao da skloni naslovnicu na kojoj je Predsednik prolazio izložbom oružja, a jedna cev mitraljeza je izgledala kao da puca u njega. Isto kao u mom slučaju. U Srbiji kao da stalno imamo vanredno stanje, pa zato svaki malo glasniji kritičar može da zglajza ili ima neprijatnosti.

MONITOR: Bespoštedno ste kritikovali srpsku politiku devedesetih i Slobodana Miloševića, ali on Vam nije zbog toga pravio probleme. Zašto je danas u Srbiji gore u tom pogledu nego u vrijeme Miloševića?

PEŠIĆ:To je tačno. Milošević me nikada nije pomenuo, a zaista sam bila jako aktivna, a sada me juri cela država, ne znam ko me sve nije napao zbog budalaštine, a  nisam ni u jednoj stranci i bavim se politikom samo na tviteru, a ponekad napišem tekst za Peščanik. Zašto je tako? Svi naši vladari su imali različite psihološke profile. U politici se jako vidi kakva je ličnost političara, makar koliko se neki trudio da se drži forme i da ne eksponira sebe kao osobu. Milošević je bio autokrata, ali nije se bavio opozicijom i njome bio opsednut. Sam se veoma retko pojavljivao u javnosti ina televizijama, mnogo je više komunicirao sa stranim zvaničnicima oko ratne situacije i mirovnih sporazuma. Protiv njega je bila demokratska opozicija, ali smo na nesreću imali stranke koje su bile esktremnije od Miloševića po nacionalnom pitanju, a najveća od njih je bila Srpska radikalna stranka. Onanije spadala u demokratsku opoziciju, jer nije zagovarala demokratiju i Evropu. E, sada su ti isti radikali, samo pod drugim imenom i malo prefarbani na vlasti. Ovo je sada radikalska Srbija. Oni preziru demokratiju, pluralizam, institucije, nezavisno pravosuđe, slobode i prava građana, otvorene medije, demokraske izbore, dakle sve ono što spada u evropske civilizacijske vrednosti. Autokratizam se postepeno gradio kako je Vučić učvrščivao svoju vlast, tako je pokretana besomučna kampanja protiv Demokratske stranke, a svih ostalih, sve dok iz sredstava javnog informisanja nisu izbačene sve stranke, sem što su lažima svakodnevno napadani njeni lideri u tabloidima, Pinku i skoro svim televizijama. Zbog tih napada u Srbiji više nema normalnog višepartizma, ako ga ima, on je više u ilegali nego u javnosti. Tako smo dobili jednostranačku situaciju i masovnu Vučićevu partiju od  700.000duša,  nekoliko sitnih uslužnih stranaka i šaroliku nejaku opoziciju koja je objavila bojkot na prolećnim izborima.

MONITOR: Koji su najveći problemi sa kojima se Srbija danas suočava?

PEŠIĆ:Mislim da sam vam u prethodnom odgovoru rekla da je najveći problem to što je demokratija ugrožena, ona je u Srbiji doživela slom, i vratili smo se u autoritarizam i lične vlasti, više izbori nisu slobodni i pošteni.Demokratija je fasadna, bez stvarnog sadržaja. Drugi veliki problem je opterećenost Srbije nacionalnim interesima,  onim što zovemo “srpstvo”. Naša su briga postali svi Srbi koji su živeli vekovima daleko od Srbije, tu sui  teritorijalne pretenzije da se što više Srba stavi pod isti krov. To su poznate stvari, ne treba ih ovde opisivati. Dobro, to više nije baš tako kako je bilo na početku devedestih, to se dosta oladilo, ali jeste i sada problem, koji stoji na putu razvoja i napredovanja Srbije. Moja bi želja bila da Srbija vodi politiku interesa Srbije kao naše zemlje i naših građana, a da se mane svesrpske politike. Što znači da i to da Srbija treba da ima odlične odnose sa svojim susedima i Srbima, bez ikakvih patronskih pretenzija. U tom kontekstu najveći i nerešen je problem Kosova, koji ne treba da objašnjavam, vaši čitaoci o tome sve znaju.

MONITOR: Kako bi trebalo najpravednije riješiti status Kosova?

PEŠIĆ: Čini mi se da u Srbiji javno mnenje ne prihvata formalno priznavanje Kosova, a takva je i zvanična unutrašnja kampanja, dok je prema spolja izgledalo da je Vučić obećao da će to pitanje rešiti. Doduše Vučić je prihvatio da sve institucije na Kosovu budu deo kosovskih institucija, i u tom pogledu je Kosovo nezavisno. Ostalo je zapravo samo priznanje, a na tome bi trebalo mnogo da se raditi da bi ono bilo prihvaćeno. Oni koji su priznali Kosovo, a tu su Amerika i najveće evropske države, za ovih dugačkih dvadest godina od bombardovanja nisu se pretrgle da to pitanje reše. Mislim da je pitanje Kosova i njihova odgovornost, a ne samo Srbije.

MONITOR: Nedavno ste izjavili da danas imamo vladavinu glupih i neobrazovanih i da su takvi predsjednik Srbije i ljudi oko njega. Šta Srbiju čeka sa takvim ljudima?

PEŠIĆ:Ja stvarno ne mislim da je predsednik Vučić glup(naprotiv, on je veoma bistar), niti da su svi oko njega glupi, to kažem u besu, kad se iznerviram. Tačnije je reći da je sistem takav da se svako mesto, od najvišeg do kafe kuvarice, dobija sa članskom kartom SNS-a. Direktori preduzeća su kumovi i partijski drugovi, zato opada kompetencija državne administracije, raste dilentatizam, a obrazovani i stručni odlaze iz zemlje.Ja njih kritikujem zbog toga i kažem da su “glupi” u obavljanju funkcija, bez namere da lično vređam da su zaista glupi u prirodnom izdanJu. Što bi me interesovali van vršenja funkcije.

MONITOR: Takođe ste rekli da je u Srbiji uveden politički monopol, kao da smo pod Enverom Hodžom. Hoćete li to pojasniti?

PEŠIĆ: Naravno da je to preterivanje, nema veze Srbija sa tadašnjom Albanijom, ja to namerno radim, a i ostala mi borbenost od Miloševićevog vremena. Istina je da je uspostavljen neformalni politički monopol, proganja se opozicija do besvesti i juri po tabloidima, da bi se uništila potencijalna konkurencija. Prihvata se samo “konstruktivna” i prijateljska opozicija koja podržava Vučića. Mediji ne postoje za opoziciju, sem dva nedeljnika i jedan dnevni list i N1, koju takođe vlast ne podnosi.  Preterala sam, ali situacija objektivno jeste loša što se demokratskih sloboda tiče. To piše i u godišnjim izveštajima Komisije EU.

MONITOR: Opozicija u Srbiji je posvađana i, kako tvrde analitičari, male su joj šanse da na predstojećim izborima pobijedi Vičića. Šta biste savjetovali opoziciji kao iskusna opozicionarka još iz 90-ih?

PEŠIĆ:Opozicija, ona prava, nije posvađana, nego se organizovala i proglasila bojkot i ne izlazi na izbore. To je dosta uzdrmalo vlast, jer je bojkot razotkrio sistem kao nedemokratski. Opozicija je tražila da se uspostave slobodni i pošteni izbori, vodili su se pregovori oko toga uz posredovanje EU, ali Vučić nije prihvatio da oslobodi medije, nego je spustiocensus od pet na tri posto da prođu uslužne stranke, kako njegova stranka ne bi zajedno sa SPS-om bile jedine dve stranke u Skupštini.

MONITOR: Predsjednik pokreta Dveri Boško Obradović izjavio je da su predsjednici Srbije i Crne Gore Aleksandar Vučić i Milo Đukanović najbliži politički i poslovni ortaci. Činjenica je da Vučić za osam godina vlasti nikad nije otišao u Crnu Goru, niti kritikovao Đukanovića. Kako to objašnjavate?

PEŠIĆ:Ne bih komentarisala Boška Obradovića, jer je on po mnogim pitanjima daleko od mojih uverenja. Utisak je bio da su Đukanović i Vučić bliski i dobri saradnici u nekim poslovima. Ništa bliže ne bih mogla o tome da kažem, ne volim nagađanja, i ne bavim se intrigama. Ne znam zašto se nisu sreli, možda imaju nekog ko održava kontakt među njima.

 

Srbi u Crnoj Gori nisu “naši Srbi”

MONITOR: Dok u Crnoj Gori, a bilo ih je i u Beogradu i drugim gradovima Srbije,  traju protesti u režiji Srpske pravoslavne crkve protiv Zakona o slobodi vjeroispoviesti, nekoliko desetina javnih ličnosti iz cijelog regiona potpisalo je apel kojim tvrde da je za sve odgovoran zvanični Beograd. Vaš komentar?

PEŠIĆ: Videla sam i pročitala taj Apel, ne bih ga potpisala. U prošlosti se nisam slagala sa stavovima Beograda i nikada ovdašnju vlast nisam oslabađala od odgovornosti kad sam mislila da je odgovorna.  Nisam oslobađala ni Crnu Goru kada je u Hrvatskoj stigla do Slanog u pljačkanju. Pa i sada je u Beogradu bilo nekih loših izjava, pre svega Dačića, osuđivala sam masu protestanata u Beograda, kada je pokušano paljenje zastave Crne Gore. Podržavam nezavisnost Crne Gore i protiv sam bilo kakvog mešanja Srbije u njena unutrašnja pitanja. Smatram da je ipak taj zakon doveo do nereda, trebalo je rešavati osetljiva pitanja tako da se narod ne podeli. Smatram da Srbi u Crnoj Gori nisu “naši Srbi”, nego crnogorski, nisu oni naša dijaspora, nego je Crna Gora njihova matična država. I ta pitanja treba tamo i da se rešavaju, a ne u Srbiji.

 

Nema raspoloženja za ratne sukobe

MONITOR: Osnivačica ste Centra za antiratnu akciju, a bili ste predsjednica Građanskog saveza Srbije koji se devedesetih takođe suprotstavljao ratnoj politici. Zbog loših odnosa između Srbije i Hrvatske, Srbije i Crne Gore, Srbije i Kosova… može li doći do novih sukoba u našem regionu?

PEŠIĆ: Mnoga su pitanja ostala otvorena, naročito su opasna u Bosni i Hercegovini i oko Kosova, ali ne verujem da ima raspoloženja za ratne sukobe. Nadam se da će Crna Gora uspeti da nađe dobro rešenje da se prevaziđu nepotrebne etničke podele, jer su njeni narodi autentično crnogorski, niko tu nije gost. Verovala sam da će Crna Gora biti prva građanska država na Balkanu, da će praviti modernu naciju i stvarnu republiku, koja se ne bazira na etnosu i veri. Nije tako ispalo, ali još uvek ima šansi da se takva država napravi. Crna Gora svoju naciju može bazirati na državi i jednakosti građana, na republikanizmu, a ne na staromodnim balkanskim običajima koji su nas vodili i dalje vode u sukobe. Možda je kasno, ne znam, ali uvek žalim kad zapadnemo u kandže etničkog i verskog sukoba. Iz sve snage se nadam se da će te zamke Crna Gora uspešno prebroditi.

                                                     Veseljko KOPRIVCA

Komentari

INTERVJU

TEA GORJANC-PRELEVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA AKCIJE ZA LJUDSKA PRAVA: Nedodgovorno se zapostavlja značaj pomirenja u regionu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju

 

 

TXT: MONITOR: HRA i Centar za ženska prava osudili su napad Zorana Ćoća Bećirovića na novinarku Pobjede Anu Raičković, kao apsolutno neprihvatljiv čin nasilja.  Kako vidite dosadašnje reakcije nadležnih i šta bi država morala da učini? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Reagovanje nadležnih je onakvo kakvo treba da bude. Državni vrh je jednoglasno osudio napad, policija je u saopštenju posebno naglasila da želi da unaprijedi bezbjednost novinara, osumnjičeni su odmah privedeni, zadržani i određen im je pritvor zbog opasnosti od ponavljanja djela, jer su izrečene ozbiljne prijetnje novinarki i njenom sinu, i mogućeg uticaja na svjedoke. Sada je važno da procesuiranje bude efikasno, da se postupak ne razvodnjava godinama kao što se dešava. Krivični zakonik od 2021. propisuje strožije kazne za napade na novinare, ali je važno i da se vidi da pravni sistem funkcioniše i da se postupci vode u razumnom roku. Zabrinjava što je ovo sudeći po Sindikatu medija već 18. incident na štetu novinara ove godine.

Reakcije na ovaj događaj, koji nije smio da se desi, pokazuju i dvije karakteristične pojave. Prvo, u javnosti su prisutne naglašene osude napada na novinarku od strane muškog dijela društva, posebno zbog toga što je sve počelo intenzivnim dobacivanjem uvreda ženi iz mraka od strane trojice muškaraca. Važna je ta osuda, jer se naši dječaci moraju učiti novim i mnogo boljim obrascima ponašanja. U tom smislu je ohrabrujuće i svjedočenje novinarke Raičković da sin Bećirovića ni na koji način nije učestvovao u napadu ili vrijeđanju. Druga, razočaravajuća pojava, je to što iako je bilo očevidaca, niko nije pokušao da se umiješa, zaštiti novinarku i spriječi napad, niti je iko drugi, osim nje, pozvao policiju, a to je najmanje što je moglo da se uradi, makar anonimno.


MONITOR: Promocija mržnje, zajedno s mizoginijom i religijskim fanatizmom, sve je prisutnija u crnogorskom društvu, upozorili ste na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Šta to govori o ovom društvu, njegovim vlastima i institucijama? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Uvijek su državni zvaničnici i političari ti koji kreiraju atmosferu, kako mirnodopsku, tako i ratničku. Ova sad nažalost više vuče na ovu drugu. Mislim da se veoma neodgovorno zapostavlja značaj pomirenja u regionu i za crnogorsko društvo i za odnose sa susjedima, a i za učlanjenje Crne Gore u Evropsku uniju. Odnosi sa Hrvatskom su bez ikakve potrebe na najnižem nivou od devedesetih, samo zato što je to odgovaralo vlastima u Srbiji. Sad se ponovo zloupotrebljava slučaj zločinca Balijagića, koji je u bjekstvu, za potpirivanje međuvjerskih i međuetničkih sukoba na sjeveru Crne Gore. Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju. Zanimljivo je i da aktivno bježe od optužbi nadležnih za govor mržnje, bilo tako što se kriju iza imuniteta, kao Marko Kovačević, ili tako što se ne registruju kao mediji u Crnoj Gori, kao portali koji slede politiku srpskih i ruskih vlasti.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PROFESOR EVROPSKOG PRAVA I PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE IZ BEOGRADA: Jedino predvidivo u Trampovoj budućoj politici je da je ona nepredvidiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Trampov pristup će ohrabriti „orbanovsku desnicu“ u Evropi- i možda pojačati neslogu. S druge strane, njegov negativni odnos odnosno ignorisanje EU, možda može da proizvede i efekat veće kohezije država članica- kako se to, na primjer, desilo u slučaju „bregzita“

 

 

MONITOR: Nakon pogibije 14-oro ljudi na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, organizovani su protesti na koje je vlast reagovala privođenjima i hapšenjima. Mnogima je sve to izgledalo kao repriza događaja iz decembra 2023. Hoće li se, i ovog puta, pokazati da vlast ima uspješan način da suzbije nezadovoljstvo i revolt građanstva?

LOPANDIĆ: Radi se verovatno najvećoj nesreći ovog tipa koja se pamti u Srbiji. Nesreća se desila nakon velike rekonstrukcije stanične zgrade, koju su vlasti dva puta svečano otvarale. Ovo je skandaloznan slučaj, gde se mešaju različiti nivoi odgovornosti javnih vlasti i privatnih firmi uz učešće stranaca, veliki novac i korupcija, kao i drastična nekompetentnost i neodgovornost. Gotovo rendgen slika načina na koji SNS vlada Srbijom. Malo – malo, pa nam se nešto sruši na glavu – bilo fizički ili simbolično. Od nesreće prošlo je već dosta dugo a da još niko od odgovornih investitora, izvođača ili nadležnih za nadzor nije čak ni pritvoren – sa izuzetkom aktivista koji su učestvovali u protestima zbog nesreće. Građani su s razlogom besni, a vlasti su odgovorile uobičajenim manipulacijama i odugovlačenjem. SNS je ubacio svoje ekipe da tokom velikog protesta u Novom Sadu prave štetu, kako bi za to optužili organizatore. Već viđen scenario. Nezadovoljstvo i revolt građana neće stati jer ni vlast neće prestati da proizvodi nepočinstva i skandale u serijama.

MONITOR: U izvještaju EK o napretku Srbije, nije primijećen značajan pomak. Ministarka Tanja Miščević očekuje otvaranje novog klastera do kraja godine, mada je to sasvim neizvjesno…Nakon toga, Aleksandar Vučić u obraćanju na samitu Evropske političke zajednice, više  puta je insistirao na strateškom pristupu u politici proširenja, u kontekstu globalnih promjena. Kako vidite dinamiku Srbija-EU i politiku proširenja?

LOPANDIĆ: Vučićeva politika je -u strateškim pitanjima, Srbiju dovela od parole „i Kosovo i EU“ do rezultata „ni Kosovo, ni EU“. Srbija se od 2021. godine nije pomerila u pregovorima sa EU. Ipak, zapazivši sa kašnjenjem da se geopolitička situacija u Evropi i svetu menja-a da je politika proširenja EU oživela, uključujući vesti o napretku Crne Gore i Albanije, Vučić obnavlja priču o ulasku Srbije u Uniju (ranije je samo ponavljao da smo „na evropskom putu“). Osim toga, već neko vreme je primetno tzv. puzajuće okretanje režima ka „političkom zapadu“, što se objašnjava nastojanjem vlasti u Beogradu da očuvaju zapadnu naklonost popuštanjem u nekim bitnim pitanjima (poput odnosa prema Kosovu u „dijalogu“ Beograd- Priština), kao i angažovanjem ili rasprodajom nacionalnih resursa (koncesija za kopanje litijuma, nabavke vojnih aviona u Francuskoj) i drugim merama, poput pomoći i prodaje oružja Ukrajini, jačanja saradnje sa Izraelom… Najnoviji izveštaj Evropske komisije potvrđuje utisak da u Srbiji nema bitnijeg napretka, što znamo. Geopolitika je bitna ali bitne su i reforme u suštinskim pitanjima demokratije, vladavine prava, slobode medija i sl., a u tome režim neće popustiti osim kada na to bude prisiljen. Sa Planom rasta za Zapadni Balkan EU je uvela jedan novi sistem „štapa i šargarepe“ u vidu direktne veze između obećanih koraka u reformama i isplate finansijske podrške. Videćemo kako će to funkcionisati u praksi.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGAN JOVIĆEVIĆ, REDITELJ I TEORETIČAR FILMA: Topli film

Objavljeno prije

na

Objavio:

Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posjedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan slijed. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir

 

Hibridni dokumentarac Topli film Dragana Jovićevića bavi se kvir fenomenom kroz čak 38 naslova iz jugoslovenske i srpske kinematografije. Topli film imao je premijeru u Solunu, a prikazan je na mnogim festivalima – u Splitu, Paliću, Novom Sadu, Bangkoku, Pekingu, Berlinu, Londonu, Tel Avivu, Ljubljani, Sarajevu, Hagu… Podgorička publika mogla je da ga pogleda na UnderhillFestu i na Nedjelji prajda.

Dragan Jovićević je doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu iz oblasti teorije filma, a osnovne studije završio i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Autor je kratkih filmova, video radova i instalacija. Osnivač je nezavisne produkcijske kuće Greifer. Objavio je nekoliko filmskih knjiga, jedan roman, brojne kratke priče, pripovijetke, naučne studije i eseje. Urednik je rubrike Kultura u nedeljniku Radar. Ranije je istu funkciju obavljao u NIN-u, Danasu, a bio je i urednik dokumentarnog programa na TV Avala. Takođe je filmski kritičar Radio televizije Srbije.

MONITOR: U istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije pronašli ste 65 filmova sa kvir tematikom. Zanimljiv je podatak, koji je na samom početku „Toplog filma“, da postoji scena poljupca dvojice muškaraca u filmu  Čiča Ilije Stanojevića iz 1911. godine. Šta Vas je inspirisalo da se bavite kvir odnosima kroz istoriju kinematografije?

JOVIĆEVIĆ: Više toga. Prvo, Topli film je logičan produžetak mojih ranijih teorijskih radova u kojima sam se bavio reistorizacijom jugoslovenske i kasnije srpske kinematografije, iz različitih perspektiva. Tako sam 2014. napisao knjigu Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike s Jovanom Ristićem u kojoj smo tražili sve momente gde je fantastika ušla u ovdašnje filmove i otkrili još impozantniji broj od gotovo 250 filmova, što dugih što kratkih. Odmah zatim, doktorirao sam na Fakultetu dramskih umetnosti sa tezom o žanrovima u srpskoj kinematografiji, što je objavljeno i kao knjiga nekoliko godina kasnije. Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan sled. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir. I naravno, sasvim mi je jasno da će to biti film a ne knjiga ili naučna publikacija, jer  su kvir likovi prosto filmičniji. S druge strane, često čujemo priču o cenzuri nekog filmskog sadržaja zbog gej likova, da je neki glumac odbio da igra gej osobu ili da mlade reditelje te tematike, koje su goruće u svetskoj kinematografiji, uopšte ne interesuju. Ili ih interesuju, ali ne dobijaju finansijsku podršku za njihovo nastajanje. To je sve otvorilo pitanje homofobije, kojim sam na drugom planu hteo da se ovim filmom bavim.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo