Najveći problem Srbije je to što je demokratija ugrožena, doživjela je slom, vratili smo se u autoritarizam i lične vlasti, više izbori nisu slobodni i pošteni. Drugi veliki problem je opterećenost  Srbije nacionalnim interesima,  onim što zovemo “srpstvo”

MONITOR: Ovih dana izloženi žestokim napadma zbog tvita u kojem ste napisali: “Hajde bre da vas vidim šta ćete kada se proglasi doživotnim predsednikom… Ako Brnabićka da ostavku da znate – sprema se doživotni Vučić. E, nema tu bojkota, samo cev u glavu”. Tvrdite da ste mislili na sebe, a ne na Aleksandra Vučića, odnosno na samoubistvo, a ne ubistvo. Zbog tog tvita postali ste velika državna opasnost…

PEŠIĆ: Ne umem da objasnim uzroke zašto sam napadnuta za tako apsurdnu stvar, koja mi zaista nije pala na pamet. Sigurno ima nekih razloga. Ja sam dosta aktivna na tviteru, veoma otvoreno kiritikujem vlast, pa se to ne sviđa ovdašnjim vlastima. Može se reći i to da sam jedna od mnogih koji se u Srbiji po imenice s vrha vlasti prozivaju kao neprijatelji. U Skupštini Srbiji se po ceo dan prozivaju profesori, akademici, sudije, pa onda i ja upadnem u taj koš. Imate i jednu čudnu crtu predsednika Vučića, da je on za ovih osam godina više puta zamišljao da mu se preti ubistvom, na primer u Jajincima kad je nađeno oružje blizu njegove kuće, imali smo državne udare, njegova izmišljena rušenja, a i on sam je govorio da će “skončati”. Zbog iste optužbe je NIN morao da skloni naslovnicu na kojoj je Predsednik prolazio izložbom oružja, a jedna cev mitraljeza je izgledala kao da puca u njega. Isto kao u mom slučaju. U Srbiji kao da stalno imamo vanredno stanje, pa zato svaki malo glasniji kritičar može da zglajza ili ima neprijatnosti.

MONITOR: Bespoštedno ste kritikovali srpsku politiku devedesetih i Slobodana Miloševića, ali on Vam nije zbog toga pravio probleme. Zašto je danas u Srbiji gore u tom pogledu nego u vrijeme Miloševića?

PEŠIĆ:To je tačno. Milošević me nikada nije pomenuo, a zaista sam bila jako aktivna, a sada me juri cela država, ne znam ko me sve nije napao zbog budalaštine, a  nisam ni u jednoj stranci i bavim se politikom samo na tviteru, a ponekad napišem tekst za Peščanik. Zašto je tako? Svi naši vladari su imali različite psihološke profile. U politici se jako vidi kakva je ličnost političara, makar koliko se neki trudio da se drži forme i da ne eksponira sebe kao osobu. Milošević je bio autokrata, ali nije se bavio opozicijom i njome bio opsednut. Sam se veoma retko pojavljivao u javnosti ina televizijama, mnogo je više komunicirao sa stranim zvaničnicima oko ratne situacije i mirovnih sporazuma. Protiv njega je bila demokratska opozicija, ali smo na nesreću imali stranke koje su bile esktremnije od Miloševića po nacionalnom pitanju, a najveća od njih je bila Srpska radikalna stranka. Onanije spadala u demokratsku opoziciju, jer nije zagovarala demokratiju i Evropu. E, sada su ti isti radikali, samo pod drugim imenom i malo prefarbani na vlasti. Ovo je sada radikalska Srbija. Oni preziru demokratiju, pluralizam, institucije, nezavisno pravosuđe, slobode i prava građana, otvorene medije, demokraske izbore, dakle sve ono što spada u evropske civilizacijske vrednosti. Autokratizam se postepeno gradio kako je Vučić učvrščivao svoju vlast, tako je pokretana besomučna kampanja protiv Demokratske stranke, a svih ostalih, sve dok iz sredstava javnog informisanja nisu izbačene sve stranke, sem što su lažima svakodnevno napadani njeni lideri u tabloidima, Pinku i skoro svim televizijama. Zbog tih napada u Srbiji više nema normalnog višepartizma, ako ga ima, on je više u ilegali nego u javnosti. Tako smo dobili jednostranačku situaciju i masovnu Vučićevu partiju od  700.000duša,  nekoliko sitnih uslužnih stranaka i šaroliku nejaku opoziciju koja je objavila bojkot na prolećnim izborima.

MONITOR: Koji su najveći problemi sa kojima se Srbija danas suočava?

PEŠIĆ:Mislim da sam vam u prethodnom odgovoru rekla da je najveći problem to što je demokratija ugrožena, ona je u Srbiji doživela slom, i vratili smo se u autoritarizam i lične vlasti, više izbori nisu slobodni i pošteni.Demokratija je fasadna, bez stvarnog sadržaja. Drugi veliki problem je opterećenost Srbije nacionalnim interesima,  onim što zovemo “srpstvo”. Naša su briga postali svi Srbi koji su živeli vekovima daleko od Srbije, tu sui  teritorijalne pretenzije da se što više Srba stavi pod isti krov. To su poznate stvari, ne treba ih ovde opisivati. Dobro, to više nije baš tako kako je bilo na početku devedestih, to se dosta oladilo, ali jeste i sada problem, koji stoji na putu razvoja i napredovanja Srbije. Moja bi želja bila da Srbija vodi politiku interesa Srbije kao naše zemlje i naših građana, a da se mane svesrpske politike. Što znači da i to da Srbija treba da ima odlične odnose sa svojim susedima i Srbima, bez ikakvih patronskih pretenzija. U tom kontekstu najveći i nerešen je problem Kosova, koji ne treba da objašnjavam, vaši čitaoci o tome sve znaju.

MONITOR: Kako bi trebalo najpravednije riješiti status Kosova?

PEŠIĆ: Čini mi se da u Srbiji javno mnenje ne prihvata formalno priznavanje Kosova, a takva je i zvanična unutrašnja kampanja, dok je prema spolja izgledalo da je Vučić obećao da će to pitanje rešiti. Doduše Vučić je prihvatio da sve institucije na Kosovu budu deo kosovskih institucija, i u tom pogledu je Kosovo nezavisno. Ostalo je zapravo samo priznanje, a na tome bi trebalo mnogo da se raditi da bi ono bilo prihvaćeno. Oni koji su priznali Kosovo, a tu su Amerika i najveće evropske države, za ovih dugačkih dvadest godina od bombardovanja nisu se pretrgle da to pitanje reše. Mislim da je pitanje Kosova i njihova odgovornost, a ne samo Srbije.

MONITOR: Nedavno ste izjavili da danas imamo vladavinu glupih i neobrazovanih i da su takvi predsjednik Srbije i ljudi oko njega. Šta Srbiju čeka sa takvim ljudima?

PEŠIĆ:Ja stvarno ne mislim da je predsednik Vučić glup(naprotiv, on je veoma bistar), niti da su svi oko njega glupi, to kažem u besu, kad se iznerviram. Tačnije je reći da je sistem takav da se svako mesto, od najvišeg do kafe kuvarice, dobija sa članskom kartom SNS-a. Direktori preduzeća su kumovi i partijski drugovi, zato opada kompetencija državne administracije, raste dilentatizam, a obrazovani i stručni odlaze iz zemlje.Ja njih kritikujem zbog toga i kažem da su “glupi” u obavljanju funkcija, bez namere da lično vređam da su zaista glupi u prirodnom izdanJu. Što bi me interesovali van vršenja funkcije.

MONITOR: Takođe ste rekli da je u Srbiji uveden politički monopol, kao da smo pod Enverom Hodžom. Hoćete li to pojasniti?

PEŠIĆ: Naravno da je to preterivanje, nema veze Srbija sa tadašnjom Albanijom, ja to namerno radim, a i ostala mi borbenost od Miloševićevog vremena. Istina je da je uspostavljen neformalni politički monopol, proganja se opozicija do besvesti i juri po tabloidima, da bi se uništila potencijalna konkurencija. Prihvata se samo “konstruktivna” i prijateljska opozicija koja podržava Vučića. Mediji ne postoje za opoziciju, sem dva nedeljnika i jedan dnevni list i N1, koju takođe vlast ne podnosi.  Preterala sam, ali situacija objektivno jeste loša što se demokratskih sloboda tiče. To piše i u godišnjim izveštajima Komisije EU.

MONITOR: Opozicija u Srbiji je posvađana i, kako tvrde analitičari, male su joj šanse da na predstojećim izborima pobijedi Vičića. Šta biste savjetovali opoziciji kao iskusna opozicionarka još iz 90-ih?

PEŠIĆ:Opozicija, ona prava, nije posvađana, nego se organizovala i proglasila bojkot i ne izlazi na izbore. To je dosta uzdrmalo vlast, jer je bojkot razotkrio sistem kao nedemokratski. Opozicija je tražila da se uspostave slobodni i pošteni izbori, vodili su se pregovori oko toga uz posredovanje EU, ali Vučić nije prihvatio da oslobodi medije, nego je spustiocensus od pet na tri posto da prođu uslužne stranke, kako njegova stranka ne bi zajedno sa SPS-om bile jedine dve stranke u Skupštini.

MONITOR: Predsjednik pokreta Dveri Boško Obradović izjavio je da su predsjednici Srbije i Crne Gore Aleksandar Vučić i Milo Đukanović najbliži politički i poslovni ortaci. Činjenica je da Vučić za osam godina vlasti nikad nije otišao u Crnu Goru, niti kritikovao Đukanovića. Kako to objašnjavate?

PEŠIĆ:Ne bih komentarisala Boška Obradovića, jer je on po mnogim pitanjima daleko od mojih uverenja. Utisak je bio da su Đukanović i Vučić bliski i dobri saradnici u nekim poslovima. Ništa bliže ne bih mogla o tome da kažem, ne volim nagađanja, i ne bavim se intrigama. Ne znam zašto se nisu sreli, možda imaju nekog ko održava kontakt među njima.

Srbi u Crnoj Gori nisu “naši Srbi”

MONITOR: Dok u Crnoj Gori, a bilo ih je i u Beogradu i drugim gradovima Srbije,  traju protesti u režiji Srpske pravoslavne crkve protiv Zakona o slobodi vjeroispoviesti, nekoliko desetina javnih ličnosti iz cijelog regiona potpisalo je apel kojim tvrde da je za sve odgovoran zvanični Beograd. Vaš komentar?

PEŠIĆ: Videla sam i pročitala taj Apel, ne bih ga potpisala. U prošlosti se nisam slagala sa stavovima Beograda i nikada ovdašnju vlast nisam oslabađala od odgovornosti kad sam mislila da je odgovorna.  Nisam oslobađala ni Crnu Goru kada je u Hrvatskoj stigla do Slanog u pljačkanju. Pa i sada je u Beogradu bilo nekih loših izjava, pre svega Dačića, osuđivala sam masu protestanata u Beograda, kada je pokušano paljenje zastave Crne Gore. Podržavam nezavisnost Crne Gore i protiv sam bilo kakvog mešanja Srbije u njena unutrašnja pitanja. Smatram da je ipak taj zakon doveo do nereda, trebalo je rešavati osetljiva pitanja tako da se narod ne podeli. Smatram da Srbi u Crnoj Gori nisu “naši Srbi”, nego crnogorski, nisu oni naša dijaspora, nego je Crna Gora njihova matična država. I ta pitanja treba tamo i da se rešavaju, a ne u Srbiji.

Nema raspoloženja za ratne sukobe

MONITOR: Osnivačica ste Centra za antiratnu akciju, a bili ste predsjednica Građanskog saveza Srbije koji se devedesetih takođe suprotstavljao ratnoj politici. Zbog loših odnosa između Srbije i Hrvatske, Srbije i Crne Gore, Srbije i Kosova… može li doći do novih sukoba u našem regionu?

PEŠIĆ: Mnoga su pitanja ostala otvorena, naročito su opasna u Bosni i Hercegovini i oko Kosova, ali ne verujem da ima raspoloženja za ratne sukobe. Nadam se da će Crna Gora uspeti da nađe dobro rešenje da se prevaziđu nepotrebne etničke podele, jer su njeni narodi autentično crnogorski, niko tu nije gost. Verovala sam da će Crna Gora biti prva građanska država na Balkanu, da će praviti modernu naciju i stvarnu republiku, koja se ne bazira na etnosu i veri. Nije tako ispalo, ali još uvek ima šansi da se takva država napravi. Crna Gora svoju naciju može bazirati na državi i jednakosti građana, na republikanizmu, a ne na staromodnim balkanskim običajima koji su nas vodili i dalje vode u sukobe. Možda je kasno, ne znam, ali uvek žalim kad zapadnemo u kandže etničkog i verskog sukoba. Iz sve snage se nadam se da će te zamke Crna Gora uspešno prebroditi.

                                                     Veseljko KOPRIVCA