Povežite se sa nama

INTERVJU

Prof. dr Jovan Komšić, redovni profesor sociologije u penziji na Univerzitetu u Novom Sadu: Događanje pravoslavnog naroda 

Objavljeno prije

na

Srpska pravoslavna crkva je duhovno bodrila i asistirala u svim fazama realizacije ideološko-političkog projekta državnog objedinjavanja svih srpskih zemalja – milom ili silom

 

MONITOR: Povodom burnih reagovanja u Srbiji protiv crnogorskog Zakona o slobodi vjeroispovijesti, analitičari kažu da se  SPC, opozicija i vlast, takmiče u nacionalizmu i da se otvoreno zalažu za Veliku Srbiju. Vaš komentar?

KOMŠIĆ: Kao drevne organizacije, crkve uopšte, pa i SPC, od svog nastanka do današnjih dana, igraju otvoreniju ili, pak, prikriveniju igru moći. Nažalost, aktuelna zbivanja podsećaju na arheološku “iskopinu” srednjevekovnih obrazaca borbe crkve i države za titularnog agenta vrhunaravne vlasti. U sporu “dva mača” oko investiture (13-18. vek), papska crkva je svoje pravo sile i silu prava temeljila na maksimi: “Čija je vera, njegova je teritorija” (Cuius religio, eius regio). Na tragu Ciceronove pohvale “oslobodiocima otadžbine”, uticajni teolozi su čak zagovarali i pravo na tiranoubistvo. S druge strane, evropski kraljevi, carevi, kneževi… su svoje pravo supremacije racionalizovali principom: “Čija je zemlja, njegova je i religija” (Cuius regio, eius religio), uključujući i pravo na progonstvo pape iz Rima u Avinjon.

Na svoj način, o postmodernom re-miksu promenljivih epozoda predmoderne harmonije i sporova crkvene i svetovne vlasti svedoče trodecenijska iskustva tranzicionog “povratka korenima”, započetog pogubnom “Antibirokratskom revolucijom”, 1988-89. godine. Dakle, kad je o SPC reč, ona je duhovno bodrila i asistirala u svim fazama realizacije ideološko-političkog projekta državnog objedinjavanja svih srpskih zemalja – milom ili silom. U procesima političke i versko-nacionalne homogenizacije 90-ih, sličnu ulogu imale su Katolička crkva “u Hrvata”, kao i Islamska zajednica kod Bošnjaka i Albanaca.

MONITOR: Ishodi su poznati.

 KOMŠIĆ: Da, ishodi su poznati. Umesto nedosanjanih velikonacionalnih snova, danas su u regionu suvereno pravo sile i sila prava rezervisani za novonastale nacionalne države, međunarodno-pravno priznate u okvirima bivših jugoslovenskih republika. Stoga, u svesrpskom slučaju, definitivno otpada svaka mogućnost dominacije principa: “Čija religija – njegova teritorija”. Osim nove, vratolomne avanture – pohvale mačenoscima – eskalacije međunacionalnog i međudržavnog konflikta – haotične destabilizacije čitavog regiona Zapadnog Balkana…!?

Srećom, tekući “kulturološki ratovi” i “događanje” pravoslavnog naroda, uz pokoji “gaf” crkvenih velikodostojnika i akademskih “veličina”, što prete svrgavanjem vladara i zveckanjem oružjem na srpsko-crnogorskoj granici i slično, odigravaju se (još) u nenasilnim formama “borbi za pravo i pravdu”.

Sociološki gledano, objašnjenje “funkcionalnosti” takvih međusobica doskorašnja “dva oka u glavi” može se jedino naći u lukavom planu vlastodržačkog uma da se socijalna nezadovoljstva ogromnog dela populacije u obe države, izazvana uzurpacijama javnog dobra, sve većim dohodovnim i imovinskim razlikama, siromaštvom i svekolikim nesigurnostima, preusmere na “sabornosno” identitetski teren, sa opasno zapaljivim, “vatrometnim” epizodama netrpeljivosti malih razlika.

MONITOR: Ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je da treba oduzeti državljanstvo građanima Srbije crnogorske nacionalnosti koji prihvataju crnogorski zakon slobodi vjeroispoviresti.  Kako se to može okvalifikovati?

KOMŠIĆ: Kako drugačije razumeti Dačića, osim kao istaknutog aktera koji svoju političku veštinu svodi na propagandni manevar “identitarske” zamene za sasušeno “korijenje” (iz 90-ih godina prošlog veka) na “jelovniku” “nacional-patriotske” politike. U svetlu činjenice da je još pre četiri veka jedan teolog (R. Huker) upozoravao “kako se lična mišljenja i osećanja ne mogu nadzirati, pa ih ne treba ni progoniti”, Dačićeva “istraga Crnogoraca” ima svoju farsičnu aromu, ali i potencijalno tragičnu komponentu.

Ispada da bi sve njegove desetke iz fakultetskog poznavanja pravno-političkih pretpostavki slobode misli i izražavanja i ustavne demokratije uopšte, trebalo poništiti i vratiti ga ponovo u “magareću klupu” škole za demokratiju. Ipak, šalu na stranu. Tragično je što naši odlični studenti prava, ekonomije, politikologije… da bi bili uspešni na tržištu glasova ove naše ojađene i zaluđene populacije, nepodnošljivo lako potiskuju moralne principe i stečena znanja i, tako, zarad mogućnosti da političku moć pretvore u lične privilegije i trajnije svojinske resurse, potpiruju kolektivne histerije da bi, istovremeno, demagoški podilazili tako indukovanim strastima svetine.

MONITOR: Čime se može objasniti to da je Aleksandar Vučić gospodar svega i svačega u Srbiji, a patrijarh Irinej vrhovni autoritet među akademcima?

KOMŠIĆ: Pre svega većinskom, trodecenijskom podrškom projektu “ostvarenja državno-političke celine srpskog naroda”, na temelju maksime o “optimalnom iskorišćavanju preimućstva civilizacijske zaostalosti i nerazvijenosti” (Dobrica Ćosić, “Teze za novu politiku” – za skup SANU: “Srpski narod na početku novog doba” (1991); “Promene”, Dnevnik, Novi Sad, 1992, str. 175-76).

MONITOR: Šta se hoće idejom o smanjenju izbornog cenzusa u Srbiji sa pet na tri odsto?

KOMŠIĆ: Kako parlament ne bi, kao u slučaju Belorusije, ostao bez predstavnika opozicije i tako, “u očima” demokratskog sveta i dela srpskog demosa bili delegitimisani izborni ishodi. Stoga, nagoveštenom bojkotu od strane dela opozicije valja parirati uvećanjem šansi malih stranaka, pokreta i grupa građana da (p)ostanu parlamentarni akter.

MONITOR: Kakve su šanse da na predstojećim izborima bude srušen Vučićev  režim?

KOMŠIĆ: Razumevanju prirode Vučićeve vlasti ne pomaže mnogo tvrdnja o “diktaturi”. Takav vid crno-belog pristupa pogodan je za opozicione, radikalno-političke platforme. Problem je mnogo komplikovaniji. Najsažetije rečeno, složiću se sa adekvatnošću i produktivnošću onih analiza koje aktuelnu vladavinu svrstavaju u tip hibridnih, poludemokratskih režima, sa jakom populističkom “aromom”. Posredi je varijacija modela “kompetitivnog autoritarizma” iliti “neliberalne demokratije”, sa očitim tendencijama vaninstitucionalne koncentracije lične moći i brisanja ustavnih granica podeljenih vlasti.

Takvu koegzistenciju minimalno-demokratskih procedura i masovno odobrenih autoritarnih sadržaja, pored uverenja i ponašanja elite vlasti, indukuju siromaštvo i raširena kultura bede; zamrznuti spor oko identiteta države (Kosovo); imperativi usredsređivanja resursa u funkciji ekonomske konsolidacije i razvoja i slično.

Zato, u ishodu predstojećih izbora ne vidim izvesnost “rušenja” aktuelnog režima. A, da li se vlast “zabarikadirala u sigurnoj kući diktature”, pored vladavine prava i količine šansi za miroljubivo, slobodno i fer političko takmičenje, može jedino da potvrdi još jedan ključni indikator. Reč je o (ne)mogućnosti mirne smene vlasti posle nekog od narednih izbornih ciklusa.

MONITOR: Prije godinu i nešto na zgradi  Muzeja prisajedinjenja u Novom  Sadu osvanuo je grafit  „Vojvodina Republika“. Tada se čulo da je Vojvodina jedini ratni plijen Srbije u projektu Velika Srbija. Šta znače takvi grafiti?

KOMŠIĆ: U ovim spoljno-političkim i unutrašnjim okolnostima, zahtev za “Vojvodinom – republikom” jeste legitimna, ali diletantska politička ideja. Umesto toga, mobilizaciju zapretenih razvojnih i demokratskih kapaciteta Pokrajine Vojvođani mogu ostvariti samo umećem subjektiviranja u procesima evropeizacije Srbije i optimalnog oslanjanja na EU standarde supsidijarnosti, regionalne autonomije, partnerstva, inter-regionalnog umrežavanja.

MONITOR: Nedavno ste objavili knjigu “Demokratija i dobra (samo)uprava”. Ima li demokratije, bar po jednoj od pet stotina definicija demokratije, u našem regionu? Ili je ovo, kako kažete,  politički zvjerinjak, a nerazborita demokratija?

KOMŠIĆ: Narod bi kazao: “Spolja gladac, a iznutra jadac”. A, budući da sam u knjizi poentirao Hantingtonovo stanovište da će “većina siromašnih društava biti nedemokratska sve dok ostaju siromašna”, te da će se “demokratija proširiti u svetu u meri u kojoj to žele oni koji u svetu i pojedinačnim zemljama poseduju vlast”, odgovor se sam nameće.

. Atmosfera “zavera”, sukoba, vanrednih stanja, proizvodnje “neprijatelja”; klero i etno-nacionalizama, kao “otrovnog voća demokratije” (Dž. Kin), belodano potvrđuje da ništa nismo naučili iz drevnog Tukididovog upozorenja da “rat ne valja zato što više pokvarenih ljudi stvori, nego što takvih uništi”.

MONITOR: Istorijsko iskustvo je pokazalo da je većina intelektualaca u modernom dobu sklonija autoritarnim, ponekad i totalitarnim političkim porecima. Zašto?

KOMŠIĆ: To je za licemerne i sebične posednike znanja, informacija i elitnih položaja dobitna strategija preživljavanja. Dakako, u pozlaćenim kavezima.

 

Zvanični Beograd se u odnosu prema Crnoj Gori
ne može uzdati u “tvrdu moć”

 

MONITOR: Da li zvančni Beograd još smatra da je moguće Crnu Goru vratiti u državnu zajednicu sa Srbijom?

KOMŠIĆ: Vlastodržačka elita Srbije zna da je takav scenario nemoguć, makar u dogledno vreme. Posebno ako bi se u aktuelnom geopolitičkom kontekstu oslonio na faktore “tvrde moći”. Međutim, u narodnjačkoj, sveobuhvatnoj (“catsch all”) ponudi ogromne većine partijsko-političkih kompanija, kako u sektoru vlasti tako i u opoziciji, kalkuliše se sa isplativošću takve robe na etnifikovanom političkom tržištu “saborne Srbije”.

Dakako, vodi se računa da zvanična ponuda bude koliko-toliko “upakovana u celofan” evropskih standarda manjinskih prava i ustavne brige za sunarodnike u susedstvu

                   Veseljko KOPRIVICA

 

IZVINJENJE

 

U štampanom izdanju Monitora potkrala nam se gruba greška. Uz intervju profesora doktora Jovana Komšića pod naslovom „Događanje pravoslavnog naroda“ prilikom tehničke obrade teksta umetnut je fleš iz teksta našeg saradnika Jova Martinovića o konkordatu “Igre Moći” koji je objavljen u prošlom broju Monitora (17. januara).
Izvinjamo se gospodinu Komšiću i čitaocima
Redakcija Monitora

 

Komentari

INTERVJU

TEA GORJANC-PRELEVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA AKCIJE ZA LJUDSKA PRAVA: Nedodgovorno se zapostavlja značaj pomirenja u regionu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju

 

 

TXT: MONITOR: HRA i Centar za ženska prava osudili su napad Zorana Ćoća Bećirovića na novinarku Pobjede Anu Raičković, kao apsolutno neprihvatljiv čin nasilja.  Kako vidite dosadašnje reakcije nadležnih i šta bi država morala da učini? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Reagovanje nadležnih je onakvo kakvo treba da bude. Državni vrh je jednoglasno osudio napad, policija je u saopštenju posebno naglasila da želi da unaprijedi bezbjednost novinara, osumnjičeni su odmah privedeni, zadržani i određen im je pritvor zbog opasnosti od ponavljanja djela, jer su izrečene ozbiljne prijetnje novinarki i njenom sinu, i mogućeg uticaja na svjedoke. Sada je važno da procesuiranje bude efikasno, da se postupak ne razvodnjava godinama kao što se dešava. Krivični zakonik od 2021. propisuje strožije kazne za napade na novinare, ali je važno i da se vidi da pravni sistem funkcioniše i da se postupci vode u razumnom roku. Zabrinjava što je ovo sudeći po Sindikatu medija već 18. incident na štetu novinara ove godine.

Reakcije na ovaj događaj, koji nije smio da se desi, pokazuju i dvije karakteristične pojave. Prvo, u javnosti su prisutne naglašene osude napada na novinarku od strane muškog dijela društva, posebno zbog toga što je sve počelo intenzivnim dobacivanjem uvreda ženi iz mraka od strane trojice muškaraca. Važna je ta osuda, jer se naši dječaci moraju učiti novim i mnogo boljim obrascima ponašanja. U tom smislu je ohrabrujuće i svjedočenje novinarke Raičković da sin Bećirovića ni na koji način nije učestvovao u napadu ili vrijeđanju. Druga, razočaravajuća pojava, je to što iako je bilo očevidaca, niko nije pokušao da se umiješa, zaštiti novinarku i spriječi napad, niti je iko drugi, osim nje, pozvao policiju, a to je najmanje što je moglo da se uradi, makar anonimno.


MONITOR: Promocija mržnje, zajedno s mizoginijom i religijskim fanatizmom, sve je prisutnija u crnogorskom društvu, upozorili ste na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Šta to govori o ovom društvu, njegovim vlastima i institucijama? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Uvijek su državni zvaničnici i političari ti koji kreiraju atmosferu, kako mirnodopsku, tako i ratničku. Ova sad nažalost više vuče na ovu drugu. Mislim da se veoma neodgovorno zapostavlja značaj pomirenja u regionu i za crnogorsko društvo i za odnose sa susjedima, a i za učlanjenje Crne Gore u Evropsku uniju. Odnosi sa Hrvatskom su bez ikakve potrebe na najnižem nivou od devedesetih, samo zato što je to odgovaralo vlastima u Srbiji. Sad se ponovo zloupotrebljava slučaj zločinca Balijagića, koji je u bjekstvu, za potpirivanje međuvjerskih i međuetničkih sukoba na sjeveru Crne Gore. Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju. Zanimljivo je i da aktivno bježe od optužbi nadležnih za govor mržnje, bilo tako što se kriju iza imuniteta, kao Marko Kovačević, ili tako što se ne registruju kao mediji u Crnoj Gori, kao portali koji slede politiku srpskih i ruskih vlasti.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PROFESOR EVROPSKOG PRAVA I PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE IZ BEOGRADA: Jedino predvidivo u Trampovoj budućoj politici je da je ona nepredvidiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Trampov pristup će ohrabriti „orbanovsku desnicu“ u Evropi- i možda pojačati neslogu. S druge strane, njegov negativni odnos odnosno ignorisanje EU, možda može da proizvede i efekat veće kohezije država članica- kako se to, na primjer, desilo u slučaju „bregzita“

 

 

MONITOR: Nakon pogibije 14-oro ljudi na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, organizovani su protesti na koje je vlast reagovala privođenjima i hapšenjima. Mnogima je sve to izgledalo kao repriza događaja iz decembra 2023. Hoće li se, i ovog puta, pokazati da vlast ima uspješan način da suzbije nezadovoljstvo i revolt građanstva?

LOPANDIĆ: Radi se verovatno najvećoj nesreći ovog tipa koja se pamti u Srbiji. Nesreća se desila nakon velike rekonstrukcije stanične zgrade, koju su vlasti dva puta svečano otvarale. Ovo je skandaloznan slučaj, gde se mešaju različiti nivoi odgovornosti javnih vlasti i privatnih firmi uz učešće stranaca, veliki novac i korupcija, kao i drastična nekompetentnost i neodgovornost. Gotovo rendgen slika načina na koji SNS vlada Srbijom. Malo – malo, pa nam se nešto sruši na glavu – bilo fizički ili simbolično. Od nesreće prošlo je već dosta dugo a da još niko od odgovornih investitora, izvođača ili nadležnih za nadzor nije čak ni pritvoren – sa izuzetkom aktivista koji su učestvovali u protestima zbog nesreće. Građani su s razlogom besni, a vlasti su odgovorile uobičajenim manipulacijama i odugovlačenjem. SNS je ubacio svoje ekipe da tokom velikog protesta u Novom Sadu prave štetu, kako bi za to optužili organizatore. Već viđen scenario. Nezadovoljstvo i revolt građana neće stati jer ni vlast neće prestati da proizvodi nepočinstva i skandale u serijama.

MONITOR: U izvještaju EK o napretku Srbije, nije primijećen značajan pomak. Ministarka Tanja Miščević očekuje otvaranje novog klastera do kraja godine, mada je to sasvim neizvjesno…Nakon toga, Aleksandar Vučić u obraćanju na samitu Evropske političke zajednice, više  puta je insistirao na strateškom pristupu u politici proširenja, u kontekstu globalnih promjena. Kako vidite dinamiku Srbija-EU i politiku proširenja?

LOPANDIĆ: Vučićeva politika je -u strateškim pitanjima, Srbiju dovela od parole „i Kosovo i EU“ do rezultata „ni Kosovo, ni EU“. Srbija se od 2021. godine nije pomerila u pregovorima sa EU. Ipak, zapazivši sa kašnjenjem da se geopolitička situacija u Evropi i svetu menja-a da je politika proširenja EU oživela, uključujući vesti o napretku Crne Gore i Albanije, Vučić obnavlja priču o ulasku Srbije u Uniju (ranije je samo ponavljao da smo „na evropskom putu“). Osim toga, već neko vreme je primetno tzv. puzajuće okretanje režima ka „političkom zapadu“, što se objašnjava nastojanjem vlasti u Beogradu da očuvaju zapadnu naklonost popuštanjem u nekim bitnim pitanjima (poput odnosa prema Kosovu u „dijalogu“ Beograd- Priština), kao i angažovanjem ili rasprodajom nacionalnih resursa (koncesija za kopanje litijuma, nabavke vojnih aviona u Francuskoj) i drugim merama, poput pomoći i prodaje oružja Ukrajini, jačanja saradnje sa Izraelom… Najnoviji izveštaj Evropske komisije potvrđuje utisak da u Srbiji nema bitnijeg napretka, što znamo. Geopolitika je bitna ali bitne su i reforme u suštinskim pitanjima demokratije, vladavine prava, slobode medija i sl., a u tome režim neće popustiti osim kada na to bude prisiljen. Sa Planom rasta za Zapadni Balkan EU je uvela jedan novi sistem „štapa i šargarepe“ u vidu direktne veze između obećanih koraka u reformama i isplate finansijske podrške. Videćemo kako će to funkcionisati u praksi.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGAN JOVIĆEVIĆ, REDITELJ I TEORETIČAR FILMA: Topli film

Objavljeno prije

na

Objavio:

Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posjedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan slijed. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir

 

Hibridni dokumentarac Topli film Dragana Jovićevića bavi se kvir fenomenom kroz čak 38 naslova iz jugoslovenske i srpske kinematografije. Topli film imao je premijeru u Solunu, a prikazan je na mnogim festivalima – u Splitu, Paliću, Novom Sadu, Bangkoku, Pekingu, Berlinu, Londonu, Tel Avivu, Ljubljani, Sarajevu, Hagu… Podgorička publika mogla je da ga pogleda na UnderhillFestu i na Nedjelji prajda.

Dragan Jovićević je doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu iz oblasti teorije filma, a osnovne studije završio i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Autor je kratkih filmova, video radova i instalacija. Osnivač je nezavisne produkcijske kuće Greifer. Objavio je nekoliko filmskih knjiga, jedan roman, brojne kratke priče, pripovijetke, naučne studije i eseje. Urednik je rubrike Kultura u nedeljniku Radar. Ranije je istu funkciju obavljao u NIN-u, Danasu, a bio je i urednik dokumentarnog programa na TV Avala. Takođe je filmski kritičar Radio televizije Srbije.

MONITOR: U istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije pronašli ste 65 filmova sa kvir tematikom. Zanimljiv je podatak, koji je na samom početku „Toplog filma“, da postoji scena poljupca dvojice muškaraca u filmu  Čiča Ilije Stanojevića iz 1911. godine. Šta Vas je inspirisalo da se bavite kvir odnosima kroz istoriju kinematografije?

JOVIĆEVIĆ: Više toga. Prvo, Topli film je logičan produžetak mojih ranijih teorijskih radova u kojima sam se bavio reistorizacijom jugoslovenske i kasnije srpske kinematografije, iz različitih perspektiva. Tako sam 2014. napisao knjigu Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike s Jovanom Ristićem u kojoj smo tražili sve momente gde je fantastika ušla u ovdašnje filmove i otkrili još impozantniji broj od gotovo 250 filmova, što dugih što kratkih. Odmah zatim, doktorirao sam na Fakultetu dramskih umetnosti sa tezom o žanrovima u srpskoj kinematografiji, što je objavljeno i kao knjiga nekoliko godina kasnije. Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan sled. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir. I naravno, sasvim mi je jasno da će to biti film a ne knjiga ili naučna publikacija, jer  su kvir likovi prosto filmičniji. S druge strane, često čujemo priču o cenzuri nekog filmskog sadržaja zbog gej likova, da je neki glumac odbio da igra gej osobu ili da mlade reditelje te tematike, koje su goruće u svetskoj kinematografiji, uopšte ne interesuju. Ili ih interesuju, ali ne dobijaju finansijsku podršku za njihovo nastajanje. To je sve otvorilo pitanje homofobije, kojim sam na drugom planu hteo da se ovim filmom bavim.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo