Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude
Stvarno mislite da treba umreti da biste posetili nebo? Ne trudite se mnogo da zavirite u sebe, to će jednog dana patolog na obdukciji da pregleda detaljno. Ne punite ključne kosti suzama, to udubljenje služi za spokoj. Žuljaju me uskogrudi. Samoća je posesivna. Prisvoji, osvoji, očara. Počne da ujeda sve koji pokušaju da je ugroze. Čak i ljubav. Tužno je kada se svaki dan trudiš da nasmeješ druge, jer sebe ne možeš… I čelični oklop ima svoju slabu tačku. Važno je znati. Otvorim prozor da izluftiram oči, kada mozga nemam. Malo me ima, više me nema, al’ nije bitno. Svejedno je.
U svemu mora postojati mrvica ludila i iskrica strasti inače je bezvredno. Ubija nas kolotečina, igranje na sigurno i uklapanje u sredinu, jer to guši i strast, i ludilo, i želju za životom. Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude.
Nekad se pitam koliko sam, zapravo, daleko od prave predstave o sebi, pa u ulozi dublera plagiram sopstveni komad u kom je šaptač uobrazilja. Nije važno ko od nas dvoje više i lepše mašta. Važno je da za to ne sazna stvarnost. Tu smo bili da jedno drugom oduzmemo dah. Uzalud sam tvojim odbeglim leptirima slala poruke da probude one još usnule, kad počnu da šušte po srcu da znaju da nisu sami. Greška je moćna reč. Na leđima nosi krivice čije breme je ćutalo najteže otkucaje srca.
Sad pišem nevidljivim mastilom, da trag nikad ne pokuša da postane stvaran. Kud si pošao tako gologrud u tuđ svet, bez mene u nedrima? Najteže mi je nositi ovo ništa što je između nas. Život je jedno veliko mimoilaženje.
Da te prepričavam danima, skidajući te sa sebe u slojevima i do kostiju da se ogolim, ne bih te… Idem da podmitim snove valutom mašte, da zaspu stvarni.. Dajem ti najskuplje, svet iza kapaka. Nikad ne tražim i ne očekujem da mi nešto bude uzvraćeno, jer to je onda obaveza, a obaveze su, uglavnom, okovi.
(Gledala sam ženu koja je grizla donju usnu i pokušavala da zaustavi suze. Kad mi je prizor postao nepodnošljiv, razbila sam ogledalo.)
Kad se setim da moj život zavisi isključivo od mene, bude mi ga nešto žao. Za sve što nemam, sama sam se izborila. Na obećavajućim skretanjima i primamljivim čistinama, pričekam sve što me nije stiglo. Prolazim kroz ovaj grad, ali ga ne osetim u venama. Istina, krv mi je prokrvljena ritmom nereda, ali ne i užasa. Kako ja umem lepo da se okrenem i odem, ovaj grad je zaslužio to da vidi…
P.S. Ako nešto shvatite kasno, nemojte da priznate! Samo recite da vam je iz dupeta u glavu došlo po julijanskom kalendaru.
Nataša ANDRIĆ