Žena čija fizionomija, snaga, način odevanja ili ponašanja izlazi iz okvira tradicionalnog poimanja ženstvenosti, često postaje žrtva diskriminacije ili predmet spora u svetu koji je nedvosmisleno binarno podeljen i zasnovan na rodnim stereotipima

Slučaj južnoafričke atletičarke Kaster Semenji, kojoj je nivo testosterona prirodno viši od granične vrednosti za žene, vratio je utvrđivanje pola i preispitivanje roda na sportske terene. Primer atletičarke koja pomera granice u brzini u ženskoj konkurenciji toliko je zatalasao sportsku javnost da se postavilo pitanje da li je diskriminacija ove sportistkinje neophodna da bi se zaštitile ostale takmičarke od diskriminacije ili da se ne bi narušila polna ideologija koja u sportu privilegira fizičku snagu karakterističnu za biološke muškarace. Žena čija fizionomija, snaga, način odevanja ili ponašanja izlazi iz okvira tradicionalnog poimanja ženstvenosti, često postaje žrtva diskriminacije ili predmet spora u svetu koji je nedvosmisleno binarno podeljen i zasnovan na rodnim stereotipima.A takvi stereotipi povezuju se sa rodnim ulogama koje su pripisane ženama. Zato su polna i rodna diskriminacijai dalje velika prepreka sa kojima se na putu ka uspehu suočavaju žene umaskulističkom svetu sporta.

Olimpijska i svetska šampionka na 800 metara Kaster Semenji ima prirodno viši nivo testosterona što je pod lupu javnosti, ali i zvaničnih sportskih organizacija, stavilo njen pol, kao biološku kategoriju, ali i pitanje njenog rodnog identiteta kao unutrašnjeg osećaja roda i načina na koji ga izražava kroz izgled, način odevanja i ponašanje.

«Ova atletičarka je morala da prođe kroz postupak provere pola koji je ukinut 1999, a zbog nje ponovo  ustanovljen 2009. podsjeća u izujavi za Monitor dr sc. med. Milica Vukašinović-Vesić, direktorka Antidoping agencije Republike Srbije

O profesionalnoj sudbini Kaster Semenji atletičarke odlučuju sudovi. Iako je u prvi mah izgubila sudski spor protiv Svetske atletske organizacije, odluku Suda za sportsku arbitražu da nastavi takmičenje u istoj disciplini i u istoj konkurenciji samo ukoliko medikamentima smanji nivo testosterona, pre nekoliko dana privremeno je ukinuo Vrhovni sud Švajcarske. Iako je utvrđeno da je Semenji biološki žena, iako se i rodno nedvosmisleno izjašnjava kao žena, javnost vodi diskusiju da li je ona «prava žena». Definiciju «prave žene» pak možemo tražiti među zidinama patrijarhata u kojoj je ženstvenost obavezna odlika žena. Pošto iskače iz okvira definicije «prave žene», Semenji se našla na udaru.

«Po mom mišljenju, sa kojim se mnogi neće složiti, odluka Međunarodne atletske federacije i Arbitražnog suda za sport diskriminatorna”, smatra dr Vukašinović-Vesić.  ”I  sam Arbitražni sud je u svojoj odluci naveo da je odluka diskriminatorna, ali da je takva diskriminacija neophodna, razumna i predstavlja proporcionalno sredstvo za postizanje cilja koji je Međunarodna atletska federacija sebi postavila – a to je očuvanje integriteta ženske atletike.”

Može li se integritet sporta sačuvati diskriminacijom žena? I može li diskriminacija uopšte biti razumna? Pogotovo u oblastima u kojima žene nisu dovoljno zastupljene, u kojima nemaju ravnopravne startne pozicije kao muškarci, u kojima se nedovoljno ulaže u razvoj njihovih sportskih karijera i gde nema dovoljne podrške, gde su daleko manje eksponirane u javnosti i gde često doživljavaju seksualno uznemiravanje. Na kraju – drastično manje zarađuju i odnosu na muškarace.

”Pol i/ili rod esu barijere za ostvarivanje karijere u sportu, što je naročito vidljivo na mestima upravljanja i odlučivanja u sportu, na svim nivoima», smatra Maja Ciganović, predsednica Centra za afirmaciju žena u sportu.   ”Drastično je manje žena i u sudijskoj i trenerskoj profesiji, kao i u sportskim redakcijama i medijima. Manje novca se izdvaja za rad ženskih timova i klubova, manja su izdvajanja za opremu, uslove treninga, pripreme, takmičenja. Na kraju, nejednake su i plate i bonusi”, naglašava naša sagovornica.

Iako su osvojile pravo da učestvuju u sportu, ne samo sa tribina, nego na terenima, žene su i dalje bile prinuđene da suštinski ne narušavaju muške principe i polni normativ. U skladu sa tim nastala je i podela na «muške» i «ženske» sportove, a dečacima se od rođenja sportski tereni predstavljaju kao njihova teritorija. Žene koje su  ipak odlučile da ne odustanu od sportskih karijera, uglavnom nisu odustale ni od negovanja kulta ženstvenosti i na terenu

Dr Vukašinović-Vesić smatra da insistiranje na sportistkinjama koje se uklapaju u patrijarhalno konstruisanu sliku žene ni na koji način ne doprinosi integritetu ženskog sporta. «Ako posmatramo žensku atletiku,  raznolikost atletskih disciplina u kojima se sportistkinje takmiče nam ukazuje na to da se one u nekim od tih disciplina ne uklapaju u takav model. Upravo takva različitost čini ženski sport posebnim», tvrdi ona.

Patrijarhalni normativ, dakle, nije zaobišao ni sport. Insistiranje na ženstvenoj uniformnosti ne doprinosi ni razumevanju vrednosti različitosti, ni promociji sporta kao zdravog stila života, ni kao profesije u kojoj i muškarci i žene mogu ostvariti svoje potencijale.

«Generalno, i roditelji i društvo više motivišu dečake da se bave sportom nego devojčice i imaju drugačija očekivanja od njih kada je u pitanju fizička aktivnost», kaže Ciganović. Ona primećuje da nije retkost da se za devojčice i žene koje se bave sportom kaže da su muškobanjaste ili da su muškarače. «Ženski sport se smatra manje kvalitetnim, manje zanimljivim, manje ekonomski isplativim. Sve u svemu – manje bitnim», tvrdi Ciganović. Sagovornica Monitora smatra da je glavni uzrok polne i rodne diskriminacije žena u sportu tradicionalno shvatanje uloge žene u drušvu – kao majke, supruge i domaćice.

Nepovoljnom položaju žena u sportu doprinose i  mediji koji sportistkinje često prikazuju isključivo kao «lepotice» i «seks bombe». Mediji često podržavaju rodnu ideologiju koja je idealno tlo za diskriminatornu praksu. «Mediji se malo bave sportistkinjama, a kada se bave ne rade to na pravi način. Vrlo retko možete saznati rezultate ženskih klupskih takmičenja u medijima sa nacionalnom pokrivenošću, dobijaju pažnju tek kada ostvare sjajne reprezentativne rezultate na međunarodnim takmičenjima”, kaže Ciganović. Ona  ukazuje da se prilikom izveštavanja o ženskim sportskim uspesima naglasak često stavlja na fizički izgled ili ženstvenost i privlačnost u odnosu na sportsku veštinu i snagu, kao i da ima mizoginije i seksizma.

Mediji nisu poštedeli ni  Kaster Semenji. No zahvaljujući medijima ova atletičarka naišla je na podršku dela javnosti koja smatra da je uslovljavanje uzimanjem blokatora testosterona redstavlja kršenje ljudskih prava. Prema rečima dr Vukašinović-Vesić, u hormonskoj terapiji mogu biti korišćeni različiti lekovi koji, kao i svi drugi lekovi, mogu imati neželjena dejstva. Međunarodna atletska feseracija, kao drugu opciju atletičarki nudi da promeni discipline u kojima se takmiči ili da se takmiči u svojoj disciplini sa muškarcima.

«Ako me pitate da li Kaster Semenji ima prednost u odnosu na druge sportistkinje sa kojima se takmiči, reći ću vam da ima jer su mnoge studije potvrdile da testosteron poboljšava sportsku sposobnost. Zato se i nalazi na listi zabranjenih supstanci Svetske antidoping agencije. Iz tog razloga imam razumevanje i za sportistkinje koje se takmiče protiv Semenje i njihovu brigu da su one u ovom slučaju diskriminisane», kaže dr Milica Vukašinović-Vesić.

Ipak, dok «prebrajamo krvna zrnca» sportistkinjama i utvrđujemo ko je «prava» a ko «neprava» žena, ko je žrtva, a ko počinilac diskriminacije, ne smemo zaboraviti da su različite fizičke karakteristike potencijali koje rabe svi sportisti, bez obzira na pol i rod. Ali se niko nije zapitao da li izrazito visok muškarac ima više šanse da se uspešno bavi košarkom od nižeg muškarca. Ili bi oni trebalo da se takmiče u različitim kategorijama? Ili bi možda trebalo da se muškarci sa slabijim fizičkim predispozicijama priključe nekom ženskom košarkaškom timu? Takve preporuke još  ni jedan profesionalni sportista nije dobio.

DISKRIMINACIJA LGBT OSOBA U PSPORTU

LGBT osobe se i u sportu suočavaju sa različitim oblicima diskriminacije. Zato neretko odustaju od takmičarske karijere. Sportski uspeh se inače često povezuje sa seksualnom orijentacijom i rodnim identitetom, te se žene robusnije fizionomije i neženstvenog sportskog stila smatraju uspešnijim u sportu.

„U Srbiji se trans žena bavila atletikom. Rođena je kao biološki muškarac,  operacijom je promenila pol i nije mogla da nastavi profesionalno da gradi karijeru u sportu jer niko nije želeo da je trenira. Tako da nije ni stigla do takmičarskog nivoa i sada radi kao pica majstor negde u inostranstvu“, kaže aktivistkinja Helena Vuković iz udruženja građana Egal.”Trans osobe često imaju strah od eksponiranja u sportu zbog mogućnosti diskvalifikacije na takmičenjima ili strah od dodatne viktimizacije u medijima.“

Vuković je stava da trans osobe praktično nemaju pristup profesionalnom sportu, pogotovo trans žene koje su rođene kao biološki muškarci jer im njihov sastav kostiju i mišićna masa prirodno daju prednost u takmičenju sa cis ženama i stavljaju ih u neravnopravan položaj.

Sa diskriminacijom u sportu suočavaju se i gejevi i lezbejke. Vuković smatra da su u daleko neravnopravnijem položaju gej sportisti, pogotovo u timskim sportovima, jer je svet još čvrsto utemeljen na patrijarhalim obrascima. U muškom svetu glorifikuje se mačizam u svim segmentima društva. „Veliki broj muškaraca, zbog brojnih predrasuda, ne želi da ima gej muškarca u svom timu“, objašnjava Vuković. Ona  primjećuje da  lezbejke imaju nešto bolji položaj na sportskim terenima. „Najnoviji primer je bio prvi gejteniski dubl par u istoriji Vimbldona. Dve Belgijanke nisu partnerke samo na terenu, nego i u privatnom životu. Svi se sećamo kada je čuvena Martina Navratilova objavila  da je lezbejka. Bilo je iznenađenje za javnost, ali niko nije smeo ništa loše da joj kaže. Zamislite da se danas neki poznati teniser autuje da je gej. Odmah bi bilo satanizacije jer se u patrijarhalnim društvima smatra da je gej muškarac manji muškarac“, objašnjava Vuković.

Tamara VLAŠKALIN

Lažne vijsti postale su neizostavna obilježja nedemokratskih režima i fasadnih demokratija u kojima je održavanje tenzične atmosfere i straha svojevrsna tehnologija vlasti

„U Indiji su se pojavili ’smrtonosni insekti-ubice’ koje ne smete ubijati rukom“. „Venecijanska nagrada za mir ’Zlatni lav’, koja je dodeljena predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, ima 70 godina dugu tradiciju“. „Vlasnik pekare ’Roma’ iz Borče se slikao sa simbolom Velike Albanije“. „Na Zemlji ima više ’ganc novih automobila’ nego ljudi“.

Iako se čini da nabrojane vesti, koje su prethodnih meseci masovno objavljivali mediji u regionu nemaju zajedničkog imenitelja, njih povezuje nesporna veza – sve su utemeljene u lažima. Iako su postojale od kada postoje i mediji, lažne vesti se danas brže šire i lakše dolaze do publike zbog pojave Interneta, društvenih mreža, ali i zbog odsustva regulative i sankcija. Sve boljoj kamuflaži lažnih vesti doprinose „spin profesionalci“ iz političkih struktura koje opstanak na vlasti održavaju manipulacijama. Lažne vesti postale su neizostavna obeležja nedemokratskih režima i fasadnih demokratija u kojima je održavanje tenzične atmosfete i straha svojevrsna tehnologija vlasti.

„Kulturu proizvodnje lažnih vesti ustanovila je vlast podrškom medija koji rade u njenom interesu. Imamo vrlo težak posao da se izborimo za to da dovoljan procenat građana razume opasnostod lažnih vesti i koje posledice one imaju po jedno društvo“ kaže direktor Centra za istraživačko novinarstvo Branko Čečen. On napominje  da ovakve vesti ne dolaze isključivo iz izvora koje građani lako mogu prepoznati kao nepouzdane, nego i sa medija koje imaju nacionalne frekvencije.

Urednik online izdanja beogradskog dnevnog lista Danas Bojan Cvejić upozorava da su lažne vesti, zbog pojave Interneta i društvenih mreža, pronašle brži i lakši put da dođu do sve većeg broja građana.

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 5. JULA

Mediji u Srbiji su srušili zid ćutanja o nasilju nad ženama – čekićem senzacionalizma. Tabloidni tekstovi o tim slučajevima su se iz zone tabua premestili pravo u rubriku «zabava». Malobrojni su mediji koji o ovoj temi pišu vodeći računa o dostojanstvu žrtve.  Nekada je seks  najbolje «prodavao» medijski sadržaj, sada nasilje, pa te scene redovno gledamo i uživo – u rijaliti programima koji se emituju na nacionalnim frekvencijama

Glad za senzacilonalizmom svakodnevno puni novinske stubce detaljnim i brutalnim opisima nasilja nad ženama koja se neretko završavaju smrtnim ishodima. Ovakav medijski sadržaj, gotovo po pravilu, začinjen je izjavama nerelevantnih sagovornika, poput komšija ili rođaka, koje se u najširoj javnosti uzimaju kao «dokazi» za osudu, češće žrtve, nego nasilnika ili ubice. Mahom,  pravo na privatnost žrtve oduzeta je u trenutku kada novinari prekorače prag mesta na kojem je zločin izvršen.  Senzacionalističko izveštavanje pothranjuje patrijarhalne obrasce po kojima žena treba da «ćuti i trpi» – što zbog sramote, neretko i osećaja krivice, što iz straha da će imenom i prezimenom biti provučena kroz medijsko blato. Gotovo svakodnevni primeri skandaloznog izveštavanja o nasilju nad ženama u Srbiji opominju nas da društvo toleriše i normalizuje nasilje. Ako je seks nekada najbolje «prodavao» medijski sadržaj, sada je to nasilje, pa takve scene sve češće gledamo i uživo – u rijaliti programima koji se emituju i na nacionalnim frekvencijama.

Mediji su poslednjih godina srušili zid ćutanja o nasilju nad ženama – čekićem senzacionalizma. Tabloidni tekstovi o o tim slučajevima su se iz zone tabua premestili pravo u rubriku «zabava». Malobrojni su mediji koji o ovoj temi izveštavaju profesionalno, vodeći računa o dostojanstvu žrtve i poštujući etičke standarde.

«Dobro je da se o nasilju prema ženama priča, jer  živimo na području gde veliki broj ljudi smatra da je takvo ponašanje prihvatljivo. Baš sam pre nekoliko dana čitala istraživanje koje je sprovedeno među studentima i studentkinjama u Srbiji i gde veliki broj njih, negde oko jedne četvrtine, misli da nema silovanja u braku», kaže programska direktorka udruženja građanki FemPlatz Kosana Beker. Ona napoiminje da bi izveštavanje moralo da bude profesionalnije, ali da je opet bolje nego tišina koja je ovu temu pratila decenijama i vekovima.

Urednica u beogradskom nedeljniku Vreme Jovana Gligorijević je saglasna da je izveštavanje o nasilju prema ženama problematično, ali da je bolje nego pre desetak godina.

«Grešaka i dalje ima. Novinari ćesto i odmah pritisnu žrtvu da daje  izjavu, ili porodicu žrtve. To nije u redu. I u Kodeksu novinara stoji da ne treba dirati ljude u stanju traume. Problem je i što se o pojedinačnom slučaju izveštava preterano deskriptivno, sa mnogo detalja», kaže Jovana Gligorijević.

Našem novinarstvu ne mogu se zameriti samo detaljni opisi slučajeva nasilja i ubistava. Izveštavanje o ovoj temi često se pretvara u paralelnu «istragu» prepunu nagađanja i neistina. Izostaju najvažnije informacije kao što su kako nasilje prevenirati, kako i kome ga prijaviti, ko je odgovoran… Takođe, retki su i medijski sadržaji koji nasilje prema ženama tretiraju kao sistemski problem.

«Kada bi došli vanzemaljci i čitali naše dnevne novine, pomislili bi da je nasilje prema ženama na nivou incidenta, usamljen slučaj, a ne jedan u čitavom serijalu takvih slučajeva širom regiona», smatra Beker.

Naši sdagovrnici se slažu da  dobro da se o problemu nasilja nad ženama priča i piše. No pitanje je da li senzacionalističko izveštavanje donosi više štete ili koristi. Jovana Gligorijević tvrdi da neadekvatno izveštavanje apsolutno donosi više štete, te dovodi do svojevrsne rezistencije građana na nasilje.

«Kada zaspete javno mnjenje grafičkim opisima, ono vremenom postane neosetljivo. Kod prvog opisa opekotina i krcanja kostiju javnost će se uznemiriti, kod sto prvog više neće reagovati. Najveću štetu od senzacionalizma trpe žrtve kojima je to okidač za traumu», objašnjava Gligorijević.

Iako razume da  vlasnici medija i urednici žele da plasiraju sadržaj koji će biti masovno čitan, Koasana Beker upozorava da je potpuno neprimereno dozvoliti da se o nasilju nad ženama govori na senzacionalistički način. Ona  podseća da u našem društvu postoji izuzetno veliki broj femicida. Samo u poslednjih pet meseci u Srbiji je ubijeno10 žena, a pročle godine čak 30.

«Terminologija koja se koristi u medijima kada se govori o nasilju prema ženama je potpuno neprimerena. Kada se desi slučaj femicida, prvo šta čujemo je da je to bila ’tragedija’ ili ’porodična drama’. Nije ni ’tragedija’, ni ’porodična drama’. Jednostavno – reč je o ubistvu, a osoba koja je zločin počinila je ubica. E, to nekako izostaje», upozorava Beker.

Takođe, izostaju i relevantni sagovornici i stručnjaci koji se bave ovom temom.

«U tekstovima se često pojavljuju besmisleno odabrani sagovornici. To su najčešće komšije ili rođaci koji tvrde kako je ubica bio fin čovek i domaćin. Sutradan se priča uglavnom širi, pa saznajemo da je ipakpostojala istorija nasilja – tako je jednom nasilnik izbacio ženu iz kuće u pidžami ili je držao vezanu lancima za radijator», objašnjava Beker. Ona ukazuje da je problem što ti isti ljudi, nikada nisu prijavili nasilje, nego su okretali glavu.

Iz mora senzacionalističkih tekstova o slučajevima nasilja prema ženama, teško je izdvojiti najgnusniji.

«Jedan od jezivih primera je masovno ubistvo u julu 2016. u Žitištu kad su mediji suptilno provlačili da je žrtva našla novog partnera koji živi u inostranstvu. Tako dobujamo poruku da je ’kurva poletela za parama’ pa je ’dobri čovek’ uzeo kalašnjikov i pobio pola kafane”, objašnjava  Gligorijević.

Ona navodi još jedan primer – Kurirovu akciju “spašavanja” žene koju je partner tri dana zverski tukao u stanu.  «Adria Media je platila rekonstruktivne operacije, kupila nameštaj za kuću, igračke za decu… Zvuči lepo, ali sve to je dokumentovano i objavljivano, kao rijaliti. Kompanija je preko žrtve gradila sopstveni imidž i zapravo zloupotrebila tu ženu», smatra Gligorijević.

Brojni novinski tekstovi o slučajevima nasilja prema ženama relativizuju zločin, u nekim situacijama ga i opravdavaju. 

«Nedavno je koleginica naišla na tekst u kojem piše Ubio ženu bez razloga. Pitam se šta bi bio razlog ubistvu, ako je ovo bilo bez razloga? Ideje da se traže opravdanja, da to što je on bio patološki ljubomoran ima pozitivnu konotaciju, jer je ’mnogo  voleo’ ne mogu biti prihvatljive”, kaže Beker. Ona upozorava da u novinarstvu i dalje postoji praksa da se o žrtvi sudi na osnovu načina odevanja, fotografija i sadržaja koje je postavljala na društvene mreže, komentara poznanika…

Nasilje je postalo i sastavni deo televizijskih programa koji se emituju uživo. Ukoliko samo 24 sata pratite neku od rijaliti emisija, gotovo sigurno ćete svedočiti šamaranju, uvrtanju ruku, čupanju, vređanju. Sve češće možemo videti i brutalno premlaćivanje učesnica takvih programa, a na granici verovatnog bilo je i silovanje žene u jednom rijalitiju.

« Kod nas gledanost rijalitija dižu tuče i svađe. Publika želi arenu. Time se perpetuira agresija u društvu. Sve češće čujem i vidim ljude koji reaguju kao u rijalitiju: neverovatna je količina psovki, uvreda i ad hominem napada kojima se ide na to da se figurativno izgazi osoba koja se nekome nečim zamerila», kaže Gligorijević.

Kosana Beker tvrdi da rijaliti programi koji promovišu nasilje predstavljaju kapitulaciju sistema, i državnog i društvenog zato što nema nema adekvatne reakcije.

U vreme kada se svi, deklarativno, zalažu za pokretanje svih mogućih mehanizama koji bi prevenirali nasilje nad ženama, gde važnu ulogu imaju mediji regulatorna tela ćute. Zašto?

«Zato što su dobila zadatak da ćute. Kako će oni ’udariti’ na televizije koje emituju i režiraju nasilje u rijalitijima, kad su baš te televizije glavno propagandno oružje vladajuće klike», pita se Gligorijević.

Na tim istim televizijama u Srbiji, poslednjih nedelja je doskorašnji predsednik opštine Brus Milutin Jeličić Jutka od optuženog za seksualno uznemiravanje velikog broja žena postao  «žrtva».

«Vodi se postupak protiv njega, i istovremeno organizuju se skupovi podrške. U tom primeru vidimo sve loše u ovom društvu. Jutka skupi žene da ga podržavaju, pa javnost rastrže te žene, ne shvatajući da su i one ucenjene i primorane, da su i one žrtve», smatra Gligorijević. Kaže da je joj je odvratna i reakcija opozicije na ovaj slučaj, jer joj se čini da njima nije problem što je on seksuualni predator, nego što je seksualni predator iz redova vlasti.

Iako ned  postoji politički konsenzus u javnoj osudi nasilja nad ženama, svaka strana u političkim kampanjama kao iz rukava vadi floskule o nedopustivom nasilju nad ženama jer «zamislite da je to vaša supruga, majka ili sestra».

«Hajde da nas ne definišu relaciono, hajde da kažemo kako jeste: mi imamo problem sa muškim nasiljem prema ženama. Žena izložena nasilju je žrtva, čak i kad nije ni majka ni sestra ni ćerka», poručuje Gligorijević.

Medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama veoma je slično u svim zemljama regiona, saglasne su i sagovornice Monitora.

«I u Srbiji i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori i u ostalim zemljama regiona, medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama je na istom nivou, ili drugim rečima – jezivo senzacionalističko i katastrofalno», zaključuje Kosana Beker.

 Tamara VLAŠKALIN