Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš
A dan, prašnjavi, umorni dan srećom je uvek imao kraj. Napravili smo On i ja, nekoliko krugova, i nebo je još bilo blagonaklono, čula se neka muzika, jedna sonata. Naterala me je da se pažljivo zagledam, kao da ga prvi put vidim, u nebo, nametnule su se reči… O nebo, nebo, zar sam te zaboravila… i nešto je prepuklo.
Odjednom sam primetila ono usisavanje, ulica kojom smo išli izdizala se do nekog mesta, a zatim spuštala. Sa tog mesta, činilo se iz daljine, ide se ravno gore u nebo, jer dalje se nisu više videle ulice. Odjednom je potekla u toj struji, u pravcu neba, u požaru koji se na ivicama beleo kao tkivo koje se topi. Shvatih da više ne hodam, da više ne vidim. Muzika me napustila ostavivši, kao i uvek, samo gorku prazninu. Iako osetljiva i spremna na takve senzacije, pogotovo ako su imale negativan predznak. On je sve vreme hodao kraj mene, poguren, mrveći u sebi ono što je zvao svojom bedom, svojom jedva ljudskom bedom, kako je voleo da kaže. Uskoro se ni ja nisam razlikovala od njega, jednako opustošena i mrzovoljna, jedini ostatak ludila bila je do odvratnosti bolna želja za odlaskom. A da se ode, nije se moglo. Mnogo je toga bilo između potrebe i stvarnosti, a najviše straha, skučenosti, neslobode, nemoći.. Bio je on nekakvo upozorenje, otrovan i spasonosan u isto vreme.
Tog dana počela sam da se udaljavam od njega. To znači da sam počela da ga shvatam. Preda mnom je odjednom bila jedna sudbina, jedno značenje, jedan lik, simbol. Polako je nestajao u mom svakidašnjem životu, postajala sam nesvesna njegove prisutnosti, on je govorio – ja sam ga rastreseno slušala, loveći samo one izreke koje su mi se činile obaveznim za njegovu sliku, bezobzirna i ravnodušna prema njegovom životu i osetljivosti. Imaginacija je grozničavo radila, nadopunjujući, doterujući, brišući, odbacujući i naizgled značajne delove. Tada sam prvi put shvatila, osetila, da mi tako uvek radimo, ubijamo svoje bližnje u slikama koje u sebi o njima stvaramo. U svom zaslepljenom egocentrizmu mi taj proces nevino i naivno nazivamo razumevanjem. Već prema pameti, daru, fantaziji, svesti, čemu li, ta su ubistva notornija, rafiniranija, brzopletija ili promišljenija, samo je teško ustanoviti kvalitet tih razlika. Jer, u čemu je razlika između raskošne grobnice i bezimenog groba kraj puta?
Ali sve to nije važno, možda, dobro je toga biti svestan, ipak, svi to radimo, on jednako kao i ja, kao i drugi, svi uzimamo od ljudi onoliko koliko nam treba, koliko možemo, uglavnom malo jer malo možemo, nesvesni da mnogo treba i da bismo puno morali, vršimo svoja blaža ili okrutnija ubistva svakodnevno i tako trajemo.
Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš. Odrastao si kad shvatiš da moraš sam sebi biti utočište kada ti je teško. I ne samo to. Utočište moraš da sagradiš da bude toliko bezbedno, da se tu sklone i oni kojima je teško, a još ne znaju da sagrade svoje.
P.S. Je l’ znate ko je pobednik u disciplini cepanje drva za kazan za pečenje rakije? I ja.
Nataša ANDRIĆ