Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj dionici puta očekuješ bezdan

„Našli su me posle lutanja

Srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća polako zaudara na vlagu

I krv.“

Mika Antić

Svi mediji u Srbiji su deo velike propagande laži. A nismo ni mi drugačiji, diskutujemo ko je bolji i povoljniji predsednik USA, sa našeg stanovišta ili želja, a sami smo izbrali svog.

Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj deonici puta očekuješ bezdan. Koliko nečega treba da se nataloži u čoveku da se u njemu probudi svest i želja “revolucionara”, da ustane i krene odlučno da reši problem? Pitanje na koje većina nema odgovor. Uplašeni pred zagubljenom ljudskošću… Više nije bitno ko smo, ni odakle smo, ni zašto smo tu. Čim pređemo preko kućnog praga, zakoračimo u ambis. Mi smo umetnici koji tugu pretvaramo u mržnju i strah, koji sreću pretvaramo u ljubomoru i osvetu.

Mračno vreme. Ova hladnoća kao da dolazi iz crno-belih filmova. Reči mi tihuju u čast nevinih. Psovke na kratkom lancu držim, jer oni kojima bi bile upućene, nisu ih dostojni… i da, obrazi mi bride što su mi dela nemoćna. Sav ovaj bes ćemo da polegnemo u sebe, neko u želudac, neko pod kožu, neko u grudni koš, da poravnamo i utabamo zemlju. Nikako nije dobro da se srce ovako stisne.

I ovom nebu iznad nas treba proveriti ankere. Valjda gore nisu ništa dirali.

P.S. Tramp novi predsednik. Nama stari.

Nataša ANDRIĆ

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na vidjelo

Evo, vratiše nam onaj sat što su nam ga ukrali u martu. Nema zime. Narodski rečeno ovde zima u prenesenom značenju  može da bude problem, nevolja, opasnost ili briga. Samo neka nema zime, a sa pravom zimom ćemo lako. Jutros smo ispred kuće maglu hvatali u kofe. Ptice su išle peške.

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na videlo. Koliko više nemam živaca za svo ovo lupetanje i teorije zavere i ljude bez mozga i za one bez vaspitanja… Čovek bi pomislio da će obavezno osmogodišnje obrazovanje ostaviti bar neki trag. Ali, neee… Poneki loš izbor. Tu i tamo pogrešna procena. Poneko zaletanje u stilu “ko guska kroz maglu“.

Nedostaju mi oni dugi večernji dani na selu i razgovori pokojnog dede sa komšijom Rankom o svemu i svačemu, uz uzgrednu konstataciju da nas rakija zavađuje, ali nas rakija i miri. Komšija Ranko je bio pilot i govorio je više jezika. Ponekad nas je zabavljao izgovarajući strane reči. Oduvek sam zavidela poliglotama. Razumeti i govoriti više jezika, to je kao da živimo još onoliko života, koliko jezika umemo da razumemo. S druge strane, rastuže me oni koji ni sopstveni jezik nemaju želju da nauče i upoznaju što više nivoa njegovog značenja.

Roditeljski sastanak, kod mog šesnaestogodišnjeg sina, razredni započinje rečenicom: „Kupite deci čarape!“ Svi idu (dečaci i devojčice) u nazuvicama i stalno su bolesni. Onda roditelji počeše sa pravdanjem, te moda, te ne možeš im ništa, te takve su generacije… Jedna od boljih strana našeg obrazovnog sistema je učenje priče „Svijetu se ne može ugoditi“ u prvom razredu. Odmah objasniti deci kakvi su ljudi.

Moja baba je bila mudra žena, uvek je govorila da se debele čarape ne skidaju ako mesec ima slovo r u svom nazivu. I naravno, odmah me obuzme neka nostalgija. U kući babe i dede vreme je zamrznuto. Odiše sigurnošću, pouzdanošću, spokojem. Miriše na večnost. Možda nostalgija nije žal za boljom prošlošću, već za neostvarenim nadama.

Ujutru se rađa sunce, ali svitanje je i stres i poziv na borbu, a zalazak sunca smiraj i predah do novog dana. Odoh da ne radim ništa.

P.S. Vreme ne leči ništa što ne želite da bude izlečeno.

Nataša ANDRIĆ

Izađem u svijet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svijet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu

Uz jesenju vlažnost ide letargija, ali i neobjašnjiva pritajena nada. Volim to osećanje, možda zato što mi budi sećanje na davne dane. Mislim da treba da pojedem malo slanine, kako je verovala moja baba, da podmažem organe iznutra. Kakvu li to zver hranim u sebi žderući ovoliko i dalje, kad je stomak već odavno pun?

Bitka između forme i suštine bije se na svim frontovima života. Tesno je… Ne zalećite se unapred! Apsolutnog pobednika nema! Kad kola krenu nizbrdo, ja ih pratim dok se ne razbijem. Pokušala sam i da prkosim i sudbini, i kolima, i životu, al’ ne ide… Kad ide, ide sve i to glatko, milina jedna. Daj mi živote ovo drugo, glatko i bez muke! Da putujem. Putovati znači izlečiti mnoge predrasude, netrpeljivost i uskogrudost. To je promena duboka i trajna, širok i zdrav pogled na svet koji se ne stiče tavoreći u jednom kutku. Sloboda, drugim rečima.

Juče sam pila kafu sa neznancem. Ja sam ćutala, on je naše ćutanje prekidao nekim kratkim konstatacijama. Divno smo se ispričali. „Kad ćemo sledeći put da ćutimo?“, pitao je, mrtav ozbiljan, pri odlasku…

Izađem u svet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu. Žalosno je kakva se zlodela čine, a još žalosnije što izostaje odgovarajuća reakcija. Ravnodušnost na ljudsku patnju je put ka izumiranju ljudskog u ljudima. Neke nakaze gamižu, svuda ih ima. Nema pojedinačne sreće u društvu kojim vlada zlo!

Jedina osoba u primarnoj porodici koja me je bezuslovno volela, razumela i podržavala je bila moja baba. Kada je umrla, ostala je praznina koju niko nije ispunio. Svi imamo fioku gde živi stari i zaboravljeni ključ koji niko ne pamti koja brava ili vrata otvara. On tu samo stoji i ne radi ništa. Zgužvano. Prašnjavo. Obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, u grlu zastaje, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanja. „Sećanje na bol još uvek je bol. Sećanje na sreću više nije sreća:“ Dakle, ne leči ništa. Vreme. „Vreme je krvnik.“ Čitala sam negde da je nauka dokazala da vukovi ne izdaju čopor, da pored brige o mladima brinu o starima, da su im rodbinske veze jake, da biraju samo jednog partnera (nikada srodnika) za ceo život, da dugo tuguju ako ga izgube i onda ljudi kažu: „Čovek je čoveku vuk“.

P.S. Stavi kibicfenster na zid tog svog malog sveta. Ko zna, možda ugledaš nešto lepo.

Nataša ANDRIĆ