Ljudi kao i reke, neki izviru na najvišim vrhovima, neki dolaze sa dna. Ali ljudi nam daju imena, tamo gde smo najveći i najjači
Bezimena tuga u meni živi svoj komfor, flaširana sinestezija, ples za vinske muve i krivica što nisam umela bolje da umem. Sve na kraju dođe na pogrešno mesto i trud se uvek ispati.
Svima je potreban zagrljaj, a ja ne razumem kako to pomaže, meni posle bude neprijatno i ne znam na koju stranu da krenem da se ne sudarimo. Nebo se ogrnulo tamom, oblaci razmenjuju munje. Te večeri, moja je senka umrla. I kad je rika gromova počela da cepa bedne ostatke snova i kad se kiša spustila u praiskonskom gnevu koji najavljuje propast, izašla sam napolje, pod hladne kapi otkinute iz visina, izašla sam da sakrijem suze. Najgora su ona nezadovoljstva koja čuče u uglu duše, nemaju ime, i nikada se ne pojavljuju. Zato im ne možemo reći: „Šta hoćeš?! Nemaš razloga da budeš tu!“ Čini se da na toj opasnoj, tankoj granici između normalnosti i ludila ne patrolira više niko. Prolaz je slobodan.
Desilo se u jednom momentu, gotovo neuhvatljivom, ima tome već neko vreme. Možda se zapravo varam, možda mi se prosto učinilo. I ko zna, možda su se dva slučajna sveta sudarila baš u tom trenu, a ja sam se nekako zadesila tu gde je varnica skočila? Ali od tada, neprestano se osvrćem, ne bih li presrela taj laki dodir na ramenu.
Ljudi kao i reke, neki izviru na najvišim vrhovima, neki dolaze sa dna. Ali ljudi nam daju imena, tamo gde smo najveći i najjači.
Čestitam tati rođendan: „Srećan rođendan“. Odgovara: „Jeste“. Emotivna nedostupnost zadržana. Misija uspela. Jedan od onih Pazi šta želiš sigurno to imam. Bitno je da nam se ćutanja razumeju. Držim se čvrsto njega koji zna da mi odgovori na pitanja koja se nisam usudila da postavim ni samoj sebi… Onda odrastemo, ogrebotine se presele na srce, a bokvica je zagrljaj. Ogromne komade otkinemo onima koji to ne zaslužuju. Mrvice na stolu emocija ostavimo najdražima ili, još gore, prebrišemo sto i damo prazninu. Bar je sećanje nedovršeno platno. Sećam se i onoga što nismo. Dodam ljubičasto.
Bilo bi pošteno da se možemo rastaviti na delove, bez puno krvi, pa da na rastancima poklanjamo ruke, bedra, oči.. Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Verovatno kao kad nekog poljubiš u srce. Ostavljam svaku reč da visi, kao glava zaklane kokoši, slovo po slovo, da iskrvari na smrt. Nego, još malo pa smo u delu godine kad se približavamo šumskim jagodama, a ne udaljavamo od njih. Prolećno spremanje: brisanje pamćenja, kačenje planova mačku o rep, usisavanje dima, ispiranje mozga pesmom, slaganje s netačnim iz dosade… Solipsizam zatvaram u drugu sobu i naredim (u)mu da ne laje.
P.S. Donesite mi ono ukleto vreteno, da se ubodem, kao čovek naspavam, lepa ustanem, kraljevstvo da me čeka.
Nataša ANDRIĆ