Sa mehanizmom potpunog izokretanja, u prethodnoj Alterviziji, već smo zakoračili prema (desnoj) ivici širokog spektra vladajućih ideoloških mehanizama, onoj iza koje prestaje svaka ideologija, pa i politika, i počinje otvoreno nasilje. U današnjoj Alterviziji, ovoj ivici, približićemo se još više. Sa tri povezana mehanizma. Sa razaranjem memorije, opštom pretnjom, i pojedinačnom agresijom, da ova tri mehanizma, ovde, na samom početku, nazovemo ovako apstraktno i tehnički. Ilustracije koje slede, iz aktuelne i, na žalost, bogate prakse vladajuće crnogorske oligarhije (mada ni svet pa čak ni do skoro najprosperitetniji deo sveta u ovome ne zaostaje), reći će mnogo više. Krenimo redom.
Najpre, razaranje memorije. Varijante ovog mehanizma su različite, tako da i one same čine čitav spektar. Koji ide od tihe eliminacije do otvorene zabrane. Vladajuća crnogorska oligarhija specijalizovala se za onu prvu. Najbolja ilustracija za ovu je povlačenje udžbenika Istorije za četvrti razred Gimnazije, koautora Šerba Rastodera, Dragutina Papovića i Saita Šabotića, 2015. Ta divna reč „povlačenje”. Sve je bilo, kao, institucionalno, javno i legalno, i, kao, meritorno, kompetentno i stručno. „Stručno je ključno.” A sve samo zbog par rečenica i jedne fotografije. Koje su otkrivale „u cara Trojana kozje uši”. Mila Đukanovića u obilasku crnogorskih rezervista pred njihovu vojnu na Dubrovnik 1991. A o tome se u Crnoj Gori ćuti. Žestoko.
Zatim, opšta pretnja. Opšta, jer još uvek funkcioniše kao stara, dobra sačmarica. Obarajući, bez diskriminacije, svakoga ko se, neoprezno, nađe u radijusu. Mehanizam „neprijatelja i izdajnika”, koji funkcioniše od kad je sveta i veka, ali kojeg je naš vrhovnik usavršio do neba. Pa mu je ova teška stigma postala kao dobro jutro komšija. Pa onda i mehanizam montiranih sudskih procesa. Od onog protiv čelnika i simpatizera SDA 1994, preko onog,„Orlovog leta”,protiv Albanaca iz Malesije 2006, pa sve do ovog, „Slučaja državni udar”, protiv čelnika DF, Srba, „četnika” i ostalih, koji je još u toku. Ali, koji, čak i bez obzira na konačni ishod, kao što su to činili i oni prethodni uostalom, završava posao, izbore i ostalo. Uključiv i jasnu poruku, o spremnosti vrha, da u odbrani plena, upotrebi svako, pa i ekstremno nasilje, ukoliko bude potrebno.
Najzad, pojedinačna agresija. Koja se već ustalila kao obrazac. Koji je do mučnine prost i brutalan. Najpre, vrhovnikova pretnja, a nedugo posle pretnje, egzekucija. Poslednji put, ovaj obrazac je viđen, u slučaju ponovljenog napada na novinarku Vijesti Oliveru Lakić, 8. maja 2018. Nepun mesec nakon što je Milo Đukanović optužio Vijesti za „fašizam”. Ovoga puta, tužilaštvo je napad kvalifikovalo kao „pokušaj ubistva”. Ali pri tome vrhovnika nije pozvalo čak ni na takozvani informativni razgovor, da ispita, nije li on, sa onim „fašizmom”, ipak, izdao nalog, pardon, kontrakt, kako to kaže mafija. Ili je neko, možda, samo zloupotrebio onaj njegov „fašizam”, ali bi on i tada morao biti odgovoran, makar za nehat, zbog neodmerene retoričke žestine, koju je neko, eto, mogao da zloupotrebi.
I dok se tako Crna Gora i svet, čini se, nezaustavljivo približavaju ambisu, u pomoć nam pristiže još jedna velika referenca. „Ignorisanje realnosti”, jedan je od prvih simptoma totalitarizma, upozoravala nas je još Hana Arent, jedna od najumnijih glava, u Izvorima totalitarizma, jednoj od najboljih knjiga dvadesetog veka. U tehničkom smislu, ova referenca najbolje pogađa razaranje memorije, prvi i najblaži od tri mehanizma iz ovog teksta, ali se, u suštinskom smislu, ona jednako odnosi, na sva tri mehanizma iz ove, pa i na potpuno izokretanje, iz prethodne Altervizije. Imajući na umu, ograničenu sposobnost čoveka da uči, međutim, uopšte nije sigurno, da će i ova referenca pomoći. Jedno je, ipak, sigurno, bez nje pomoći nema.
Milan POPOVIĆ