Vladajući političari, mediji i analitičari, svakodnevno nas zatrpavaju tvrdnjama, kako u svetu, u poslednjih nekoliko godina, posebno od kulminacije sirijske i ukrajinske krize 2014., eskalira novi hladni rat, ali oni pri tome greše, i to u smislu logičke greške pars pro toto, zamene dela za celinu stvari. Ono što zaista eskalira, to je sukob između Vašingtona i Moskve, koji u ovome zaista recikliraju nasleđene hladnoratovske komponente, ali to više nije, niti može da bude, novi bipolarni hladni rat, zbog toga što je posthladnoratovski međunarodni sistem, u međuvremenu, u poslednjih trideset, a posebno u poslednjih sedamnaest godina, od napada Al Kaide na Njujork i Vašington 11. septembra 2001., definitivno i nepovratno, postao – multipolaran.
Reč je, međutim, o multipolarnosti, koja ne može da raduje, koja donosi manje, a ne više bezbednosti, od one koju je, uprkos svim ograničenjima i nepravdama, opskrbljivao stari „dobri” hladni rat 1945-1989. Reč je o multipolarnosti koja je divlja, neregulisana i opasna. Zapravo, ima li se na umu ona najveća novost našeg vremena, otkriće i primena nuklearnog oružja 1945. – apokaliptički opasna.
Apokaliptička pretnja, koja se nad svima nadvija, najjači je argument, za izgradnju jednog novog, alternativnog i demokratskog, multipolarnog međunarodnog sistema. A ovaj, za početak, zahteva, najpre, promptno zaustavljanje, infantilne, ali opasne, nuklearne i ukupne „hladnoratovske” eskalacije, one vašingtonsko-moskovske, ali i one vašingtonsko-severnokorejske, i svake druge, slične i moguće, zatim, povratak u nultu tačku između Vašingtona i Moskve, odmrzavanje Saveta za partnerstvo između NATO i Rusije pre svega, najzad i početak velikog, ozbiljnog i miroljubivog rada, ne samo već pomenutih, nego i svih ostalih međunarodnih aktera, na novoj, sveobuhvatnoj i demokratskoj regulaciji, novog i demokratskog međunarodnog multipolarizma.
Alternativa koja je u najkraćijm crtama upravo izneta, od strane vladajućih takozvanih realista u međunarodnim odnosima, uobičajeno se odbacuje kao navodno idealistička, čak utopijska, i stoga nemoguća. A stvar je upravo suprotna. Alternativa koja je gore skicirana, jedina je mogućnost samog opstanka, njena današnja vladajuća kontra-pozicija, siguran put u nuklearnu apokalipsu i kraj čoveka.
Ovo, naravno, ne znači, da je alternativa samim tim i zagarantovana, jednostavna i laka. Za nju se mora posvećeno boriti i izboriti. Na delu je možda i poslednja igra čovekovog Erosa i Tanatosa. Frojdovih nagona za samoodržanjem i nagona za samouništenjem. Koji u liku poznog ultramonopolističkog kapitalizma danas ima svog najmoćnijeg reprezenta i zastupnika. Ulog jeste najveći mogući ali je i zadatak isto takav. U svojoj najvećoj dubini, ovaj zadatak traži, čak i promenu, ili makar minimalnu samokontrolu, dela same čovekove kontradiktorne prirode, onog, naime, koji je više negativan, egoističan i sebičan. A u međunarodnim odnosima – hegemonijski. Tako da se i ovo poslednje, može formulisati sudbinski kratko i binarno: ili će novi svet biti nehegemonijski, zasnovan na ravnopravnosti, stvarnoj a ne samo retoričkoj, ili ga neće biti.
Imaju li se na umu sve poznate realne činjenice, a ne vlastoljubive fantazije, vašingtonske, moskovske, severnokorejske i ostale, naime, jasno je da jasnije ne može biti: upravo ove fantazije su nadrealne, smrtonosne, apokaliptičke, njihova alternativa, koja je gore tek naznačena, jedino moguća, vitalna, spasonosna. Rečju – superrealistična.
MIlan POPOVIĆ