Ono što danas opasno eskalira u posthladnoratovskim međunarodnim odnosima, nije neki novi hladni rat, kako to pogrešno dijagnosticira većina vladajućih političara, politikologa i analitičara, nego je to novi, ali divlji, neregulisani i apokaliptički opasni međunarodni multipolarizam. Takozvani novi hladni rat između Vašingtona i Moskve, NATO i Putina, i njihovih satelita (kada je o NATO reč, od skoro i Crne Gore), samo je deo ovog novog međunarodnog multipolarizma, nastao recikliranjem odgovarajućih komponenti zaostalih iz vremena prohujalog hladnog rata (tako da je greška vladajućih političara, politikologa i analitičara, udžbenički primer logičke greške pars pro toto).
Što, naravno, ne umanjuje svu dramatičnost, silinu i opasnost, od ove anahrone reciklaže i eskalacije. Nakon poznatog iskustva Ukrajine, danas se to jednako dobro vidi, i u našem slučaju državni udar. Štaviše, naš tekući slučaj državni udar, dodatno pomaže, da se, u ažuriranoj i izoštrenoj slici, još bolje vide, makar još tri važne dimenzije, naše nevesele posthladnoratovske zbilje.
Prvo, da je NATO, ovde i danas, zaista, u svojoj, do danas, najgoroj fazi, u kojoj je postao i najveća opasnost za svetski mir. (Uz Imanuela Volerstina, jednog od najvećih živih američkih i svetskih sociologa, koji je to istakao još 2014., usred kulminacije ukrajinske krize, to isto, nedavno, usred Đukanovićeve Crne Gore, eksplicitno je izrekao i Milan Kučan, bivši dugogodišnji predsednik Slovenije.) Da svoj deo odgovornosti za ovako opasan razvoj, ima i Putinova Rusija, nije sporno, ali nije ni simetrično, NATO je onaj koji u aktuelnoj (post)hladnoratovskoj ko-produkciji ubedljivo prednjači. Da su putinovci, ruski, i domaći, u izvesnoj meri, involvirani i u naš slučaj državni udar, sasvim je moguće (mada za to, u tekućem sudskom procesu, nisu izneseni odgovarajući dokazi), ali, čak i u tom slučaju, nesporna ostaje, dominantno đukanovićevska i natovska (zlo)upotreba ovog slučaja.
Drugo, da su u našem slučaju državni udar, (re)aktivirani najgori NATO elementi odnosno „jastrebovi”. I to ne samo onako diskretno, oportunistički i realpolitički, za potrebe forsiranog proširenja opasne alijanse, nego i sasvim indiskretno, eksplicitno i interventno, mešanjem u unutrašnje stvari, pa i u tekući sudski proces odnosno slučaj državni udar, proizvodnjom i plasiranjem određenih obaveštajnih podataka. Pri čemu nikako ne bi smelo da se zaboravi, da je ovde reč, o onim istim, pre svega britanskim i američkim obaveštajnim službama, koje su i 2003., onako krajnje neprofesionalno, najpre tvrdile kako Irak Sadama Huseina ima oružje za masovno uništavanje (samo da bi opravdale političku odluku o agresiji na tu zemlju koja je već bila doneta), da bi se onda, samo par godina nakon toga, sasvim nesporno utvrdilo, kako je sve to bila samo jedna velika obaveštajna prevara.
I treće, da su ovi najgori elementi NATO, tokom 2016-2017., uspostavili najprljaviju moguću političku trgovinu, sa isto takvim, najgorim, kriminalnim, mafijaškim, milođukanovićevskim elementima Crne Gore. U ovoj trgovini, razmenjeno je produžavanje vlasti ovih drugih, za nasilno proširenje NATO.
Naš slučaj državni udar, ne može ni da se razume, a kamo li razreši, izvan profanog trojstva najgorih, koje je gore samo skicirano. U tom smislu, i samo skiciranje ovog opskurnog trojstva, treba da se shvati, pre sega, kao poslednje upozorenje. I kao poslednji poziv. Svim domaćim, ali i međunarodnim, boljim i najboljim, da se suprotstave. Ne samo za Crnu Goru, ulog je prevelik.
Milan POPOVIĆ