Oligarsi, Podložnici, Slobodnjaci, Briselci. Ovo su glavni akteri naše aktuelne crnogorske (ali i evropske i svetske) drame. Naše „tranzicije”. U ovom, i u naredna tri teksta Altervizije, slede njihovi karakteristični profili.
Od rečenih aktera, crnogorski oligarsi su svakako najpoznatiji. I to, naravno, ne zbog neke njihove posebne vrline ili zasluge, kako to oni sami o sebi preskromno vole da kažu, nego zbog njihovog sasvim banalnog, dugog i predugog trajanja.
Kada je reč o budućnosti, kao nastavku ovog trajanja, uobičajeno je razlikovanje na kratak rok od jedne do pet, i dug rok od trideset do četrdeset godina. Ovo razlikovanje, sasvim je umesno, pa ćemo ga i mi primeniti na naše aktere.
Pogledajmo najpre kratak rok od jedne do pet godina. Šta se u ovom vremenu od naših oligarha može očekivati? U najvećoj meri, odgovor na ovo pitanje, sadržan je u prohujalih dvadesetpet godina. To je ekstremno nasilje.
U vladajućoj propagandi, podgoričkoj, ali i briselskoj, vašingtonskoj, moskovskoj, i ostaloj (što samo odaje globalno-lokalnu povezanost oligarhije), međutim, ništa od ovoga. Umesto ekstremnog nasilja, „sposobnost”, čak „liderstvo” u „reformama” i „integracijama”, štogod ovo, inače, značilo.
Ali se nasilje o kojem je reč, ne može sakriti. Dosije naše oligarhije, više je nego mračan. Najpre, magnum krimen jedan, veliki zločin postjugoslovenskih ratova 1990-ih, putem kojih se ova oligarhija uspinje na vlast. A zatim, i magnum krimen dva, veliki zločin pljačkaških privatizacija, visoke korupcije i organizovanog kriminala 2000-ih, putem kojih ona nastoji da se stabilizuje i konsoliduje.
Ne treba biti prorok, pa pretpostaviti, da će ova, čak i personalno, manje ili više ista oligarhija, u vremenu koje je pred nama, ovako osvojenu vlast, biti spremna da brani na isti način, dakle svim sredstvima, pa i ekstremnim nasiljem. Domaći podložnici i međunarodni podržavaoci ove oligarhije, saučesnici su ovog nasilja, pa se od njih, nešto drugo i bolje, ni ne može očekivati. Najveći teret i dalje će nositi domaća antiratna i antioligarhijska alternativa. O spremnosti za ekstremno nasilje vladajuće oligarhije, ona mora da vodi računa. Suočena sa ovakvom vlašću, alternativa mora biti spremna na dugu i nenasilnu borbu.
Dug rok od trideset do četrdeset godina nosi mnogo veći stepen otvorenosti i neizvesnosti (nego kratki rok od jedne do pet godina). Ali je i u ovom, dugom roku, uloga Crne Gore različita. Na samom početku, ova uloga je značajna, za konačni ishod, ona je, najblaže rečeno, nevelika.
Na samom početku, to jest danas, početkom XXI veka, vladajuća crnogorska oligarhija, neofeudalno je značajna, čak paradigmatična. U većini kritičkih teorija, među ovima i u teoriji svetskog sistema američkog sociologa Imanuela Volerstina, naime, upravo je jedna vrsta neofeudalizma, kombinovana sa jednom vrstom neofašizma, viđena kao najozbiljnija nazadnjačka pretnja savremenom svetskom sistemu, na kraju njegove duge krize, koji će uslediti sredinom XXI veka. Zbog dvostruke periferije kojoj pripada, periferije prostora, Zapadnog Balkana, te periferije vremena, poznog kapitalizma, neofeudalna plus neofašistička tendencija odnosno pretnja, najrazvijenija je upravo u Crnoj Gori, i sličnim, dvostruko perifernim entitetima. Toliko o zaslugama, sposobnostima i liderstvima, našeg vrhovnog oligarha, i njegovog svekolikog, domaćeg i međunarodnog personala.
Za konačni ishod, međutim, uloga Crne Gore biće nevelika, da ne kažem minorna. Ovde ne treba imati nikakvih iluzija. O konačnom ishodu velike, polumilenijumske, svetsko-sistemske tranzicije, u narednih nekoliko decenija, odlučivaće svet, a Crna Gora samo kao njegov sastavni i nerazdvojni deo.
Milan POPOVIĆ