Rezultati lokalnih izbora za Podgoricu od 25. maja 2014. nisu značajni samo za Podgoricu, i nisu obični izbori koji se održavaju svake četvrte godine, nego imaju značaj za celu Crnu Goru, i za vremenski period koji je mnogo duži od četiri godine.
Poslednji put, izbori ovako velikog značaja, održani su pre skoro četvrt veka, preciznije decembra 1990. Bili su to prvi višepartijski izbori nakon obnove višestranačja u Crnoj Gori i SFRJ. I samo nekoliko meseci pre početka kataklizmičkih postjugoslovenskih ratova.
Ali kakva je veza između izbora iz decembra 1990. i ovih iz maja 2014? Veza je generacijska i sistemska. Na izborima 1990. je započeo da se izgrađuje, a na izborima 2014. došao na raskrsnicu, sistem oligarhijskog kapitalizma i klijentelizma sa demokratskom fasadom, kako bi mogla da glasi najkraća i najbolja definicija ovog sistema. Sa raskrsnice iz maja 2014, ovaj sistem sada može da ode u svoju trajniju konsolidaciju, sa verovatnim novim turbulencijama i nasiljima u narednih deceniju-dve, jer takva je, oligarhijska i nasilnička priroda ovog sistema, ili može da započne proces njegove relativno duge i teške, ali mirne i demokratske tranzicije u nešto bolje.
Jedna od osobina ovog sistema, potvrđena i u našem slučaju, jeste da on ne klijentelizuje, to jest ne zarobljava i korumpira samo vladajuće, nego i potencijalno alternativne aktere sistema. Da nije tako, ne bi bilo ni aktuelne postizborne podgoričke misterije, mučnine i groteske. Pet hiljada glasova više za demokratsku smenu DPS, realizovala bi široka i snažna postizborna koalicija DF, SNP i ELP, jer su se upravo ovi akteri za ovu smenu eksplicitno zalagali u predizbornoj kampanji. Ovako, ni podrška DF i SNP, manjinskoj vlasti ELP, ni neka druga slična, atipična opcija, nije za bezuslovno odbacivanje.
Ali ona nije ni za bezuslovno prihvatanje. Uslove za njeno prihvatanje, te glavni cilj i mapu puta, koji iz ovih uslova proizilaze, sistemski je definisala ona naša raskrsnica, politički predizborna kampanja iz maja 2014. Glavni cilj, demokratska smena DPS vlasti, dobro je poznat. Mapa puta ovaj cilj samo dalje razvija i konkretizuje: odbrana ustava, zakona i izbora, krivično procesiranje i sankcionisanje Afere snimak, zaustavljanje i kažnjavanje visoke korupcije i organizovanog kriminala, a sve ovo, opet, samo kao priprema za formiranje privremene tehničke vlade i vanredne parlamentarne izbore. Prve slobodne u višedecenijskoj istoriji moderne Crne Gore.
Pre četvrt veka ekstremno nasilna opcija mnogima nije izgledala kao verovatna, pa čak ni kao moguća. Danas, nakon što se vladajuća oligarhija, upravo u ovoj opciji, pokazala kao najuspešnija, u tom pogledu, nažalost, nema dileme. Svest o povećanom riziku od novih turbulencija i nasilja u slučaju da oligarhija nekako ipak uspe da se konsoliduje i nakon raskrsnice iz maja 2014, za sve stvarne i samo potencijalno demokratske aktere, trebala bi da bude dovoljna. A što se tiče nas, koji smo svih ovih godina protiv ove oligarhije bez kolebanja i prestanka, razlog za takav stav, onaj isti koji smo zastupali još 1989, kada je ova došla na vlast, ostaje. Etički i pragmatički. Etički, kao kategorički imperativ. Pragmatički, čak i u slučaju još jednog poraza, 2014, nakon onog iz 1989, kao seme za neka buduća vremena. „Dok živimo i dišemo”, da još jednom citiramo Vanju Ćalović.
Milan POPOVIĆ