Februar 2014. ostaće zabeležen, kao vreme u kojem su se događali prvi ozbiljni socijalni nemiri u Bosni i Hercegovini. Građani su se konačno odvažili da iznesu svoje opravdane zahteve na ulicu, jer su institucije države i njeni predstavnici (14 vlada, 14 parlamenata i 14 predsjedništava) u poslednjih 18 godina učinili sve da dokažu svoje jedine sposobnosti: pljačkašku privatizaciju i nesagledivu korumpiranost.

Istovremeno svakom posmatraču mogla je biti jasna i ona neobična istovetnost u delovanju grupa nasilnika u gotovo svim gradovima u kojima su demonstracije održane.

Pasivnost policije tokom nasilja uslovljena je ponašanjem i izjavama ministra naše celokupne nesigurnosti Fahrudina Radončića. Radi se o najgorem populizmu koji je primenjivao Slobodan Milošević, čija je strategija najbolje sumirana u njegovom čuvenom: „Niko ne sme da vas bije”. S obzirom na to da je pasivizirao policiju koja nije uspela da zaštiti zgradu Predsedništva BiH i Arhiv BiH koja je izgorela, a da je zaštita Predsjedništva države u direktnoj nadležnosti njegovog ministarstva, smatramo ga direktno odgovornim za desetine povređenih policajaca i ogromnu materijalnu i moralnu štetu nanesenu BiH. NVO Gariwo je u javnom apelu još 8.02.2014. zahtevala Radončićevu bezuslovnu ostavku.

Većina demonstranata u svim gradovima nije učestvovala u razbijanju i paljenju. U Sarajevu su preko megafona neki demonstranti pozivali na red i govorili da ne žele nasilje.

Jasno je da su zakazali svi nivoi izvršne vlasti u FBiH, a neko će nekada utvrditi u kojoj meri se radilo o nesposobnosti, a u kojoj meri i o sabotaži.

Ostavke iznuđene demonstracijama same po sebi ne znače mnogo, ali ostavljaju prostor za zahteve demonstranata za hitnim formiranjem ekspertskih vlada, a trebalo bi da budu i primer budućim nosiocima izvršne vlasti da ničija do zore ne gori. To bi trebalo da ih učini odgovornijima.

Posebno je zanimljiva ostavka Himze Selimovića, direktora za koordinaciju policijskih tela BiH, koji navodi: „U članu 11 propisana je obaveza svih policijskih agencija u BiH da pruže pomoć Direkciji kad to zatraži ali ne i propisana sankcija ako se to ne desi. Mi smo i taj dan, s obzirom da je bila ugrožena zgrada Predsjedništva BiH, tražili angažiranje specijalne policijske jedinice SIPA a kolege su odgovorile da nemaju zakonsku nadležnost da te kapacitete stave u funkciju…”, kao i …,,kad me članovi Predsjedništva BiH budu pitali da li garantiram sigurnost da oni i drugi uposleni u toj zgradi mogu potpuno bezbjedno doći na posao u ovim uvjetima stalnih tenzija, ja im to ne mogu garantirati.” Ovakvo obrazloženje ostavke visoko pozicioniranog predstavnika policijskih snaga otvorilo je prostor i za razmišljanje o mogućem puču. Direktor Federalne uprave policije Dragan Lukač tvrdi na sednici Parlamenta FBiH 25.03. 2014., „da je nasilni dio protesta imao organizaciju, finansijere i logističare, te da je u toku istraga, po nalogu Tužilaštva BiH, o paljenju zgrade državnog predsjedništva 7. februara, kao i da će ove sedmice biti „privedeni na obradu” neki od organizatora „srednjeg nivoa” tog krivičnog dela koje sadašnji zakonski propisi kvalificiraju isključivo kao „terorizam u vezi s krivičnim djelom ‘napad na ustavni poredak'”.

Radončić i dalje ne podnosi ostavku na mesto ministra sigurnosti BiH, jer bi ga to omelo u davno započetoj kampanji, s nadom da će homogenizirati dovoljan broj pripadnika sopstvene etničke grupe i biti izabran za člana Predsjedništva BiH.

Veličanstveni zajednički imenitelj ostaje nepristajanje građana na političku manipulaciju podvajanja po etničkom principu. Transparenti poput: „Gladni smo na sva tri jezika” ili „Plate su naš vitalni nacionalni interes”, kao i „Jebo vas vitalni nacionalni interes, povežite mi vitalni penzioni staž” daju nadu da će se građani BiH uspeti izboriti da ostanu građani, i da neće pokleknuti pred nacionalističkom retorikom sa sve tri strane, kojom se optužuju oni drugi da su izazvali i počeli nerede.

Ironični i orvelovski ispisani transparenti poput: „Studentima i penzionerima je dobro. Tražimo povećanje školarina i smanjenje penzija” možda najbolje govore o osećaju usamljenosti građana koji imaju petlju, čak i kada ne umeju artikuliasti ono što je najvažnije da zahtevaju. Oni koje pozivaju upomoć sede po obližnjim kafeima i tiho komentarišu zahteve demonstranata artikulisane kroz plenume građana. Retki prošetaju na tren da im svojom pojavom stave do znanja da su sa njima, ili bar da se uknjiže da su se pojavili. Ne pomaže ni megafon u rukama mladića koji poziva „sve nekompromitovane javne ličnosti da dođu, da nam se pridruže i da nas povedu.”

Sve što smo ovih dana pratili pokazuje jad i bedu političkog establišmenta u čitavoj državi. Većina lidera političkih partija iskoristila je zanimanje medija za svoju predizbornu kampanju. Neki misle da će profitirati na izborima upravo zahvaljujući haosu koji je donelo nasilje na ulicama gradova. Sva je prilika da će ostati kao i do sada pri zajedničkom dogovoru da se ni oko čega ne mogu dogovoriti.

Ustav BiH donešen u Daytonu, koji je od preambule segregacionistički, baziran na etno-nacionalnom umjesto na građanskom principu, sa nemogućim državnim uređenjem od 14 vlada i 14 parlamenata, uzrokovao je punih osamnaest godina paralizu države i išao naruku samo onima koji su intenzivno radili na disoluciji BiH, koju nisu uspeli postići ratom. Ništa ozbiljno se ne može u BiH promijeniti nabolje dok se ne promeni Ustav, a politička volja unutar države za tu promjenu ne postoji. U takvoj situaciji samo međunarodna zajednica može napraviti promenu Ustava BiH. I nametanje Ustava bolje je rešenje od disolucije države koju, posle više od 100.000 žrtava, preko 60 odsto raseljenog stanovništva i ogromnih ratnih razaranja, niko nema ni moralno ni političko pravo dozvoliti.

Svetlana BROZ
(Autorica je direktorka NVO Gariwo)