Povežite se sa nama

INTERVJU

MR PAULINA JANUSZ, NOVINARKA: Imam sukobe sa svim stranama

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako ste stigli na ove prostore?
JANUSZ: Sticajem niza okolnosti. Fakultet sam završila u Rimu i tamo izabrala kao strani jezik srpski. Doduše, to je bila srpska književnost i jezik i više se radilo o nekoj varijanti BHS jezika.

Književnost je predavao Predrag Matvejević, a udžbenici su bili još iz vremena bivše Jugoslavije. Tako je sve počelo. Budući da sam studirala političke nauke, kasnije sam izabrala i temu magistarske disertacije vezanu za ove prostore. Pisala sam o uticaju koji je na razvoj srpskog nacionalizma imala Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU). Nakon toga, preselila sam se prvo u Zagreb, pa u Beograd i na kraju Sarajevo.

 

MONITOR: Kakav je osjećaj bio kada ste prvi put stigli na Balkan?
JANUSZ: Prvo sam došla u Beograd i to je za mene bio priličan šok. Kao da sam se vratila u vremenu. Kao da sam se vratila u Poljsku početkom devedesetih. Vremenom sam se navikla i neke stvari više ne primećujem, a tih detalja ima puno. Na primjer, kada je moja majka prvi put došla u Beograd, prvo što me pitala bilo je: „Zašto su policajci ovde naoružani?” Nama je to bilo nešto normalno – ko nije naoružan, čime će da se brani, za nju nešto potpuno neprihvatljivo.

MONITOR: Koliko je danas SANU moćna institucija u Srbiji?
JANUSZ: Ima određeni uticaj u smislu tekovina koje su i dan-danas prisutne u srpskoj politici. Međutim, nekim se stvarima vezanim za tu „zloglasnu” SANU pridaje preveliki značaj. Mnogo volimo da pričamo o Memorandumu SANU, ali iskreno ne smatram da taj Memorandum ima danas bilo kakav uticaj. Ponekad iskrsne tema Memoranduma II, ali ja to nisam videla na papiru. Volimo da pričamo o tome, ali neka mi neko dokaže, pa da verujemo da je to tako. Mislim da su to na neki način posledice velike popularnosti svakakvih teorija zavere na ovim prostorima.

MONITOR: Šta je Memorandum II?
JANUSZ: Meni se čini da je to samo naknadno napisana analiza Dodikove politike i mi to pokušavamo da nekako povežemo. Srbijanska politika se danas više zasniva na pragmatičnim stvarima. Ne verujem da realizuje neke tajne zaključke. Opet, to je posledica sveprisutne vere u zavere. Možda se ljudima lakše živi sa njom, a možda i vlasti je ona jako korisna, jer izaziva apatiju. Dakle, ako postoji neki plan ja tu ne mogu ništa, jer je to veliki poduhvat velikih igrača, a ja sam mali građanin i ne treba da se u to mešam.

MONITOR: Gdje ste najviše radili u Bosni i Hercegovini?
JANUSZ: U Bosni i Hercegovini najviše radim u manjem entitetu, a dva mesta kojima posvećujem najviše pažnje su Prijedor i Srebrenica, kao i ostatak Podrinja. Uglavnom sam se fokusirala na posledice rata, više nego na samom zločinu i na ratu. Mislim da su zločini poprilično dobro istraženi, samo što neki ne žele da prihvate tu informaciju. Za toliko godina rada ICTY saznali smo većinu stvari koji nismo mogli da saznamo. Treba da se pomerimo od ratnih zločina, da počnemo pričati o tim ljudima koji su žrtve ratnog zločina na nekom drugom nivou, indirektno. Ljudi koji danas žive su zaboravljeni, ostavljeni sa svojim problemima. Greška novinara je što odlazimo na komemoracije, gledamo kolektivne dženaze, ali zaboravljamo da kad mi odemo iz svih tih mesta tamo ostaju neki ljudi. Ti ljudi imaju svoje probleme, koji ne mogu doći do izražaja, zato što se svi kad čuju Srebrenica sete 11. jula. A iza 11. jula ostaju ljudi. Meni je to zanimljivo. Tu se negde stvorila crna rupa u izveštavanju.

MONITOR: Kakav je osjećaj susretati se sa tim žrtvama?
JANUSZ: Ja se ne susrećem sa žrtvama nego sa ljudima. Ako neko želi da mi ispriča svoju ratnu priču, ja ću ga saslušati, ako ne želi u redu. Što se posla tiče, ne moram da direktno znam šta se njemu desilo. Kasnije sa dosta ljudi ostajem u prijateljskim odnosima i tek tada saznajem neke detalje. Na primjer, u Srebrenici gotovo svi imaju sličnu priču i možete pretpostaviti šta se kome dogodilo. Ali apsolutno sam protiv toga da te ljude gledam kao žrtve. Mislim da je to pogrešan pristup.

MONITOR: Svojim izvještajima više puta ste uznemirili javnost u Prijedoru?
JANUSZ: Politička situacija tamo je prilično komplikovana, a pri tom ja ne bežim od toga da pišem o greškama svih strana. Naravno, kad čujemo Prijedor odmah pomislimo na Omarsku, Keraterm i Trnopolje. To nas vodi da gledamo isključivo srpsku stranu, koja je naravno nezaobilazna. Ali mene zanima kako Republika Srpska postoji u takvom obliku uz pristanak i bošnjačke strane. Imamo problem sa načelnikom Prijedora da je on tokom rata indirektno učestvovao u zločinima. Međutim, ljudi koji su izašli iz logora i koji su na čelu nekih prijedorskih stranaka prave koaliciju sa njim. I oni mu to ne prigovaraju.

MONITOR: Zašto?
JANUSZ: To je ta jadna i bijedna politika. Oni imaju od toga koristi. Oni se prodaju za sitne ugovore sa opštinom, posao za rođake. O sebi bi vjerovatno rekli da su pragmatični, možda čak i misle da bi mogli napraviti nešto pozitivno u koaliciji sa načelnikom Pavićem, ali taj stvaran pomak ih ne zanima. Oni su fokusirani na neki svoj lični interes, a pri tom imaju udoban status žrtve i nacionalne manjine. Kad treba uvijek mogu podići buku u medijima da su diskriminisani i da tako postignu svoje lične ciljeve.

MONITOR: Jeste li imali neki zvanični sukob sa načelnikom Prijedora Markom Pavićem?
JANUSZ: Zvaničnih sukoba nismo imali. Ali kad god želim da razgovaram s Markom Pavićem, on je uvijek nedostupan.

MONITOR: Šta je onda problem sa liderom prijedorske Stranke za BiH Muharemom Murselovićem?
JANUSZ: Muharem Murselović me optužio više puta za iskrivljenu interpretaciju njegovog delovanja u Prijedoru. Nakon prošlih izbora, on je javno govorio na televiziji u Prijedoru da je svako izdajnik ko uđe u koaliciju sa Markom Pavićem. Nekoliko meseci nakon toga sam je sklopio tu koaliciju. Početkom ove godine, u februaru, razgovorala sam s njim, kada je izgovorio nešto što mu možda na papiru izgleda malo gore nego što zvuči u njegovoj glavi. Nakon toga, izbio je sukob između nas. Nije me direktno optužio, nego me optužio preko mojih prijatelja da lažem. Naravno, imam snimak šta je on rekao na tom našem sastanku, tako da je to besmisleno da me sad za bilo šta optužuje. Kasnije sam se vratila u Prijedor i nastavila s pričom o tome kakav je odnos bošnjačkih stranaka prema vlastima u Prijedoru. U tom članku govorila sam uglavnom o SDA, o tome da su fokusirani na Podrinje, a da su Prijedor potpuno zanemarili. To se odnosilo na njihov govor na Glavnom odboru stranke, na državnom nivou. Murselovića sam spomenula zato što je on neko vrijeme vodio koaliciju SDA-SBiH. U tekstu sam citirala anonimni izvor. Dakle, to nisu bile moje reči. Nakon toga, dogodila se osveta Muharema Murselovića, koji je iznajmljivao kancelariju mojim prijateljima iz Udruženja logoraša „Prijedor ’92”, i on dolazi kod njih i kaže – ako žele da mu nešto kažu, da to onda ne rade preko mene, nego da mu to kažu u lice. Tog momenta najavio je da će kirija umesto 350 KM biti 1000 KM, pa su logoraši ni krivi ni dužni morali naći novi lokal.

MONITOR: Je li se Murselović Vama obratio?
JANUSZ: Ne. Ove godine u okviru komemoracije u Omarskoj sreli smo se u pozorištu. Pozdravila sam Murselovića, koji je sedeo ispred mene, a on je samo okrenuo glavu. Nakon toga, opet sam mu prišla u pozorištu, kad se to sve završilo i on me opet ignorisao. Drugi dan smo se videli u Omarskoj, ali to nije bilo ni vreme ni mesto da ulazim u sporove. Tad ga jednostavno nisam htela uznemiravati. I tu je priča između nas završena.

MONITOR: Jeste li imali još sukoba sa bošnjačkim političarima?
JANUSZ: Imam stalno sukobe sa svim stranama. Radim u malim lokalnim sredinama i čak i ako mi se neko ne obrati direktno ja znam ko je nezadovoljan i ko šta govori. Imala sam više sukoba u Srebrenici. Već dva puta mi se dogodilo da kad dođem na sednicu Skupštine Opštine Srebrenica, ustane predstavnik neke strane i prigovara mi. To je jednom bio odbornik iz SNSD-a, jednom Momčilo Cvjetinović iz SDS-a, koji je rekao: „Ova novinarka laže”. Nakon toga obratila sam se predsedniku Opštine i rekla mu da bi on trebalo da reaguje. On je odgovoran za tu instituciju, a on mi je bezobrazno rekao da ništa nije čuo. Sećam se kad su Vladan Glišić i Srpske Dveri došli u Srebrenicu, dan pre komemoracije, kada je šef SDS-a opet osetio potrebu da kaže Vladanu Glišiću da se tu nalaze novinari koji mrze srpski narod. Svi su se okrenuli prema meni, ali očigledno Glišić nije hteo da ulazi u naše lokalne rasprave. A upravo ovih dana sam u Srebrenici imala okršaj sa Hakijom Meholjićem, koji me u zgradi Opštine, u prisustvu više svedoka, bukvalno izvređao zato što mu se nije svidelo moje pitanje. Ne bih citirala njegov odgovor, jer je bio ispod svakog nivoa. Mislim da je to bio prvi put da sam se obratila ljudima iz njegove stranke, iz SDP-a, da ga malo smire, jer ne želim da se sukobljavam. Ne moramo da se volimo, ali barem nemojte da mi onemogućavate da radim moj posao.

MONITOR: Kako se osjećate u tim situacijama?
JANUSZ: Ne pridajem tome preveliki značaj. Kad pratite lokalnu politiku to su prilično nebitni ljudi, ako se to gleda iz perspektivne velike politike. Što je neko nebitniji, to mu je ego veći. On misli da je neko i nešto, zato ima potrebu da se tako izražava. Sigurna sam da reakcija ne bi bilo da tako nešto pišem o nekome na državnom nivou. To njima nije vredno pažnje. Tako ni ovi za mene nisu vredni pažnje, dok me to ne bi ugrožavalo u vidu pretnji. Za sada, to je više neko prepucavanje. A i svi ljudi kojima baš i nisam omiljena, za razliku od Muharema Murselovića, i dalje mi kažu: Dobar dan.

Svi govore o zločinima drugih

MONITOR: Koliko smo spremni da relativizujemo zločine?
JANUSZ: Problem je u tome što svi govore o zločinu koji je počinila druga strana. Za mene jedini zdravi i ispravni pristup je da svako govori o onome što je on napravio ili što je napravljeno u njegovo ime. Samo u tom slučaju možemo da postignemo neki zdrav odnos između svih strana. Nažalost, više se pričalo o tim zločinima krajem devedesetih, a sad se prave koraci unazad. Željko Kopanja nije bio to što je sad. U Danima se pisalo o zločinima koje je počinila Armija RBiH i nije to nikome bilo sporno. Sad kao da su se zamenile strane.

Edvin Kanka Ćudić
Fotografije: Jusuf Hafizović

Komentari

INTERVJU

MILOŠ VUKOVIĆ, FIDELITY CONSULTING: Istina će nas zaboljeti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Eurostat kaže da je kupovna moć građana danas manje-više ista kao 2019. godine. Sa druge strane, država i lokalne samouprave su, zbog inflacije i priliva velikog broj migranata, imali rekordne prihode. Kada ostanemo bez tog “goriva”, javne finansije Crne Gore će se suočiti sa bolnom istinom koja će rezultirati “hlađenjem” ekonomije

 

 

MONITOR: O prijedlogu zakona o budžetu za 2025. ne govori se mnogo. Da li bi trebalo?

VUKOVIĆ: Predloženi zakon o budžetu za 2025. godinu je rasipnički, nedomaćinski, nedovoljno razvojni i nadasve – nedovoljan da se građanima pruži potpuni servis od javnog interesa.

Evo par zanimljivih činjenica: Zakon o budžetu omogućava Vladi da se zaduži skoro tri milijarde eura ili 40 posto BDP-a. Fondu zdravstva fali 80 miliona eura, što znači da u četvrtom kvartalu 2025. može doći do nestašice ljekova. Resoru poljoprivrede, koji treba da pomogne diverzifikaciju privrede, nisu opredijeljena dovoljna sredstva. Smanjene su subvencije za podsticanje konkurentnosti privrede. Izdaci za materijalno obezbjeđenje porodice su ostali skromni. Povećani su izdaci za konsultantske ugovore i ugovore o djelu (kada se isključe sredstva u 2024. koja su opredijeljena popisu)…

Sa druge strane, zakon predviđa kupovinu aviona za Generalni sekretarijat Vlade od 25 miliona eura,  krši se zakon o budžetu i fiskalnoj odgovornosti jer tekući budžet raste brže od rasta BDP-a,  neproduktivna potrošnja je povećana.

MONITOR: Uporno ukazujete na moguće probleme sa predloženim zakonom o strateškim investicijama. Šta je sporno u tom propisu?

VUKOVIĆ: Nacrt Zakona o strateškim investicijama Crne Gore obiluje formalnim i suštinskim nedostacima koji mogu ugroziti javni interes i zahtijevaju hitnu reviziju i značajno unapređenje.

Zakon nije precizno normirao obaveze postupanja organa koji se bave procjenom uticaja na životnu sredinu niti zaštitu kulturnih dobara, ostavljajući prostor za moguće zloupotrebe i ugrožavanje prirodnog i kulturnog nasljeđa. Predloženi rokovi su kratki za rješavanje kompleksnih pitanja, što ugrožava kvalitet i transparentnost odlučivanja.

Zakon ne predviđa provjeru ugovora od strane VDT-a prije njihovog sklapanja, čime se povećava rizik od pravnih sporova, finansijskih gubitaka i mogućih koruptivnih praksi. Nacrt zakona ne reguliše jasno postupke raspolaganja državnom imovinom, što otvara prostor za netransparentnost i moguće zloupotrebe.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 20. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR BILJANA ĐORĐEVIĆ, PROFESORKA FPN BEOGRADSKOG UNIVERZITETA I POSLANICA ZELENO-LIJEVOG FRONTA: Studentkinje i studenti daju primjer kako i ostali segmenti društva mogu da podnesu žrtvu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast igra istovremeno dvije igre, smirujući i istovremeno raspirujući krizu. Da bi mogli da kažu da je bilo nekih mrvica odgovornosti, a da nekako ispadne da to nema veze sa njima

 

 

MONITOR: Studenti su pred institucije izneli nekoliko zahtjeva, prilično konkretnih i upućenih na određene adrese. Da li bi to moglo da znači da su nove generacije studenata u Srbiji, naučile i neke veštine efikasnijeg političkog djelovanja?

ĐORĐEVIĆ: Jedan deo zahteva je identičan zahtevima koje je odmah nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu iznela opozicija – tu posebno apostrofiram zahtev za objavljivanjem svih tajnih ugovora u vezi sa rekonstrukcijom železnice što se još uvek nije dogodilo. Specifično studentski zahtev je onaj koji se tiče odgovornosti svih onih koji su tukli studente koji su u znak solidarnosti sa žrtvama stajali mirno 15 minuta što je i bio povod za prvu blokadu, blokadu Fakulteta dramskih umetnosti-čije su studente napali, između ostalih, i Milija Koldžić, tadašnji većnik opštine Novi Beograd, iz redova SNS-a. Koldžić je, u međuvremenu, podneo ostavku ali ga je prethodno vladajuća većina na Novom Beogradu zadržala na tom mestu na sednici koju je sazvala opozicija tražeći njegovo razrešenje. Ovde je reč o odbrani sopstvenog dostojanstva a kada to traži omladina i istrajava u tome, to se teško da blatiti kao kad to radi opozicija-čak i ako izgovara iste stvari. Zato mislim da ovde nije reč o preciznosti zahteva, već o spremnosti i solidarnosti studenata da stanu iza njih na novi način.

MONITOR: Posle gromoglasne optužbe da se pobunjeni akademci grabe za nekakav novac koji je stigao za njegovo rušenje, Aleksandar Vučić je, kako tvrdi, ispunio sve studentske zahtjeve, uz raznorazna obećanja o životnim olakšicama. Da li je Vučić shvatio da mu dosadašnji stil rješavanja kriza, ovog puta, ne mora doneti uspijeh?

ĐORĐEVIĆ: Vučić se ne snalazi u ovome jer prvo potcenjuje i vređa studente i studentkinje da su neposobni da misle svojom glavom i da su korumpirani kako bi organizovali blokade-a onda kad shvati da je to greška, pokušava da ih pridobije tako da ih zapravo korumpira ponudama koje treba da nadomeste glavni uzrok njihovog nezadovoljstva. Danas je stigla najava da će i prevoz biti besplatan u Beogradu, pa onda subvencionisanje stanova za mlade… Verujem da će za koju nedelju i kuće biti od čokolade a prozori od marmelade. Naravno, Vučiću je to toliko puta polazilo za rukom da nije čudo što poseže sa istim rešenjima.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 20. decembra ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

PAULA PETRIČEVIĆ, MIROVNA I FEMINISTIČKA AKTIVISTKINJA: Hvala Sari

Objavljeno prije

na

Objavio:

I prije Sare nastavnici su se ”igrali” sa učenicama, ”preigravali” ili ”zabavljali” sa njima, ženili se ponekad nekima od njih. Odmjeravali, komentarisali im izgled, momke, drugarice i privatni život, dobacivali, davali komplimente, dodirivali se, znojili, češkali, pritiskali, raskopčavali i krivili kraj njih. Ima li neko da se ne sjeća sličnih situacija iz svoje srednje škole, bilo kao žrtva ili svjedok? Možda čak i osnovne… Jesmo li ih mi prijavili svojim očevima? Nekom drugom? Znam za sebe – nisam

 

 

MONITOR: Javnost je uznemirio slučaj seksualnog uznemiravanja od strane profesora podgoričke Gimnazije. Šta to govori o ovoj često tabu temi?

PETRIČEVIĆ: O javnosti kasnije, ali prije svega: HVALA SARI VUJISIĆ.

Hvala joj na hrabrosti, na brizi o drugim djevojkama, ali joj hvala i na povjerenju.

I prije Sare nastavnici su se ”igrali” sa učenicama, ”preigravali” ili ”zabavljali” sa njima, ženili se ponekad nekima od njih. I prije Sare oni su ih odmjeravali, komentarisali im izgled, momke, drugarice i privatni život, dobacivali, davali komplimente, dodirivali se, znojili, češkali, pritiskali, raskopčavali i krivili kraj njih. Ima li neko da se ne sjeća sličnih situacija iz svoje srednje škole, bilo kao žrtva, bilo kao svjedok? Možda čak i osnovne… Jesmo li ih mi prijavili svojim očevima? Nekom drugom? Znam za sebe – nisam.

O razlozima koji su me razjedali, ali iz kojih mi nije padalo na pamet da prijavim bilo šta i bilo koga, čitala sam mnogo godina kasnije, u feminističkim studijama autorki koje su decenijama radile sa žrtvama seksualnog nasilja i nastojale da se približe neizrecivom – traumi koja održava patrijarhalni poredak – seksualnom nasilju nad ženama koje ima ključnu ulogu u održavanju njihove potčinjenosti. Sve mi dišemo pod tom prijetnjom i sve mi živimo u toj sjeni. I najčešće se pravimo da ne postoje. Da smo veće i jače od njih. Da nas ne plaši mračna prečica, pijani prijatelj ili napaljeni autoritet. Ali znamo – za ženu nema opasnijeg mjesta od onog na kom bi trebalo da je najsigurnija.

Za većinu žena je to dom, za neke je to radno mjesto, omiljeni kafić ili – škola. Na tim mjestima provodimo vrijeme sa onima kojima najviše vjerujemo, ali to su ujedno i mjesta na kojima najviše stradamo. I da naglasim očito – ne moramo biti silovane da bismo bile žrtva kulture silovanja, da bi nam prijetnja tim radikalnim vidom psihofizičkog nasilja određivala ili učestvovala u određivanju našeg životnog puta. Muškarci sa tim ne moraju da žive, i vrijeme je da to ozbiljno i shvate.

MONITOR: Koliko to sada shvataju?

PETRIČEVIĆ: Pogledajte bilo koja istraživanja ili statistike – one su jezive. U studiji urađenoj u Srbiji (AŽC, 2018.) 90 odsto djevojaka navodi da su bile izložene seksualnom uznemiravanju narušavanjem njihovog integriteta seksualizovanim verbalnim ili neverbalnim ponašanjem na javnom mjestu – od mizoginih šala do aluzija, prijetnji, neželjenih poruka ili predloga seksualne prirode.

Istraživanje o percepciji seksualnog nasilja nad djevojkama i ženama koje je par godina kasnije (SŽK, 2021.) rađeno u Crnoj Gori pokazalo je sledeće: ”Skoro polovina (45 odsto) muškaraca misle da ženama prija kada im na poslu poklanjaju seksualnu pažnju.

Više od četvrtine ispitanika/ca vjeruje da su žrtve silovanja zapravo žene koje su imale seksualni odnos, ali su se “predomislile” nakon njega.  Četvrtina smatra da žene koje kažu da su doživjele seksualno nasilje izmišljaju ili pretjeruju sa tvrdnjama o zlostavljanju ili silovanju. Četvrtina smatra da silovanje u braku ne postoji. Petina muškaraca smatra da žena i kada kažu “NE” zapravo misle “DA”. Ukoliko je žena silovana, gotovo petina ispitanih vjeruje da je uradila nešto što je dovelo do toga.”

Što nam to govori? Ono što feministkinje ponavljaju decenijama – glavne odlike kulture silovanja su erotizacija nasilja prema ženama, nevjerovanje žrtvi/preživjeloj i njeno okrivljavanje – prebacivanje odgovornosti i krivice na žrtvu. Sve to možemo da prepoznamo i u ovom slučlaju. To su ključni amortizeri koji i dalje osiguravaju opstanak statusa quo. Javnost je s pravom uznemirena i javnost ne treba da se smiri dok se postojeće stanje ne promijeni.

MONITOR: Kako ocjenjujete reakciju institucija i bijes javnosti? Zašto izostaje reakcija prosvjetnih radnika?

PETRIČEVIĆ: Odgovor na ovo pitanje započela bih ponovivši ključnu tezu teksta (”Grmite sestre”) koji sam prije tri godine pisala na istu temu: ”Malo je prostora za tišinu i samo žrtve imaju pravo na nju”. Svi ostali imaju obavezu da govore, na prvom mjestu institucije, zatim osobe iz povezanih struka, prije svega prosvete, prava, društvenih i humanističkih nauka. Naravno, opravdan zahtjev za procesuiranjem slučaja i ostvarivanjem pravde ne smije se pretvoriti ili svesti na dvije stvari – instrument političkog nadgornjavanja naše polupismene političke elite, sa jedne, i senzacionalističko razjarivanje po društvenim mrežama i pozive na linč, sa druge strane. Ne može nas vraćanje ”tradicionalnim vrijednostima” spasiti ili sačuvati od ovakvih nasilnika, niti ”uzimanje pravde u svoje ruke” i odmazde očeva i braće. Mi kao društvo moramo formulisati sistemski odgovor i promijeniti društvenu klimu u kojoj se rodno zasnovano nasilje prema ženama toleriše. Zato je ključan odgovor institucija koji je, makar za sada, u najboljem slučaju u fazi formulisanja. Dosadašnji je uglavnom bio tzv. ”institucionalna izdaja” – koncept koji koristi Jennifer Freyd kada opisuje situaciju u kojoj moćne javne institucije (škole, crkve, vlada, vojska) ne staju na stranu žena koje su unutar njih doživjele seksualno nasilje, nego opravdavaju samu instituciju i na taj način izdaju žene.

MONITOR: Vidite li taj obrazac u ovom slučaju?

PETRIČEVIĆ: U ovom slučaju imamo flagrantan primjer toga na konferenciji za štampu koju je sazvala direktorica škole. Ništa od onoga što je rekla ili učinila ne daje nadu niti djeluje ohrabrujuće, budući da je jedinstvenu priliku da javno zaštiti žrtvu ona iskoristila da prisvoji njenu ulogu. Pa ne može. Nije ovo viktimijada, a malo je odvratnijih stvari od toga da izigravate žrtvu u situaciji u kojoj vam je uloga bila da budete njen branilac. Umjesto da preuzme odgovornost koja joj pripada ona je odlučila da je prebaci na učenicu koja joj se povjerila, optuživši je da slučaj nije htjela prijaviti zbog straha od reakcije vlastitog oca. Ovo, u najboljem slučaju, demonstrira temeljno nerazumijevanje problema seksualnog nasilja.

Mene takođe podsjeća na jednu od prvih lekcija o patrijarhatu koju sam naučila kada sam bila otprilike istih godina kao Sara kada se prvi put obratila direktorici. Početkom studija moja bliska prijatelj

ica doživjela je nasilje, šamar koji nisam vidjela, iako smo skupa izašle te večeri. ”- A da ga prijavimo?” Odgovorila mi je da joj na pamet ne pada ništa slično, jer ne želi ni da zamisli što bi njen otac ili njezini prijatelji uradili da su saznali što joj se desilo te večeri. Oni se ne bi mogli kontrolisati, jednako kao što se nije mogao kontrolisati ni onaj koji ju je udario. Jedina koja se kontrolisala bila je ona – žrtva. Mi tu silnu braću i očeve vučemo na svojim leđima, mi ih čuvamo od pakla u kom i dalje kapitalizuju na svojim rodnim privilegijama.

Ali ima žena koje odbijaju da budu ili ostanu žrtve i koje odbijaju da ćute i hvala im na tome. Hvala Sari na povjerenju, ali hvala i novinarki Đurđi Radulović iz CIN-CG koja je zadobila to povjerenje, zadobila ga za nagluvu i slabovidu crnogorsku javnost, koja sičija, drobi, optužuje i kevće, i koja višestruko reviktimizira žrtve. Hvala Đurđi na tekstu, na interesovanju i istrajnosti da se uhvati u koštac sa ovako teškom i ovako važnom temom. To su mlade žene koje daju nadu. To su mlade žene koja svoja prava poznaju, koriste i proširuju – za sve. Hvala im i u ime generacija koje dolaze.

MONITOR: Da li smo kao društvo spremni da se suočimo sa ovim temama ili se zgražavamo stihijski, od slučaja do slučaja?

PETRIČEVIĆ: Sve ključne karakteristike totalnog ”odomaćenja” i naturalizacije kulture silovanja prepoznajemo i u ovom slučaju koji je u pogledu vidljivosti, raspolućen između Đurđinog istraživačkog teksta i brojnih tekstova na ovu temu objavljenih u crnogorskim medijima do sada, i histerične odmazde koja je pokrenuta na društvenim mrežama i u komentarima na portalima, paralelno sa okrivljivanjem žrtve i pronalaženjem opravdanja za nasilnika, što Kate Manne naziva izrazom ”himpatija” i određuje kao izuzetnu simpatiju koja se u javnosti pokazuje prema muškarcima koji su počinili seksualno nasilje prema ženama. To moramo da demontiramo. Moramo da naučimo što je seksualno nasilje, moramo da umijemo da prepoznamo seksualno uznemiravanje, moramo da pomognemo učenicama i učenicima da ga detektuju i da ga prijave. Naravno nužna je pretpostavka da imaju kome da ga prijave i da imaju povjerenja u to da im se prijava neće ”obiti o glavu”, niti biti gurnuta na dno ladice do njihove mature. Moramo da prestanemo da iskazujemo isključivo negativnu solidarnost i da štitimo kolege kada naprave ovakvu svinjariju.

Bojim se da je stihijska reakcija i slabo pamćenje nešto na što možemo računati kada je crnogorska javnost u pitanju, ali ipak računam i na to da će se neki pomaci desiti, prije svega da će se ova tema otvoriti u svakoj instituciji, a posebno u prosveti na svim nivoima. Neophodno je bez odlaganja istražiti da li je bilo još sličnih slučajeva u podgoričkoj gimnaziji, ali i u svakoj školi u kojoj postoji slična sumnja, budući da uporedna iskustva i na globalnom (”me too”) i na regionalnom nivou (”Nisam tražila”) i svjedočanstva djevojaka i žena na ovu temu govore da počinitelji imaju najčešće trajnu tendenciju ka ovakvom ponašanju, i da su žrtve rijetko usamljeni ili izolovani slučajevi.

Iskoristiću priliku i prostor koji ste mi dali kako bih podsjetila i podržala odličnu inicijativu Centra za ženska prava  da se u najskorijem roku formulišu i usvoje precizni protokoli za zaštitu djece i mladih od seksualnog nasilja u obrazovnim ustanovama, kao i da se svi zaposleni ozbiljno upoznaju sa njegovim odredbama. Minimum koji tražimo treba da bude apsolutno nulta tolerancija na seksualno uznemiravanje učenica od strane nastavnika.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo