Do neolita, to jest do pre oko deset milenijuma, starozavetno „oko za oko”, namirivalo se putem samopomoći, od neolita, a posebno od modernog, zapadnog doba, dakle od pre oko pola milenijuma, ovo načelo postaje ekskluzivni i legitimni domen, monopol moderne, levijatanske države. Od ovog vremena počinje i vladavina prava ili civilizacija u užem smislu reči.
Celo ovo vreme, moderna, zapadna država, pravo i civilizacija, funkcionišu, zapravo, kao duboka, džekilihajdovska kontradikcija. Otuda povremene pustošeće provale behemotskog haosa, neprava i varvarstva. Ono što je u poslednjih nekoliko decenija relativno novo, to je, u stvari, poznomoderno nagomilavanje ovih provala. Koje sada postaju pravilo, kao neki novi istorijski mrak, a ne više samo kao izuzetak.
I to je tako, jednako u centru, kao i na periferiji svetskog sistema. Samo što se na periferiji sistema, ovaj novi mrak, danas mnogo bolje vidi. Pa se i metodološka paradigma devetnaestog veka preokrenula. U devetnaestom veku, Karl Marks je ukazivao na sliku prosperitetne Engleske kao na sliku budućeg razvitka manje razvijenih zemalja periferije. Danas, u slici nasilne periferije, sam centar može da vidi, sliku svoje moguće, mračne budućnosti.
Koja je, uostalom, već počela. Tako, upravo ovih dana, i Noam Čomski piše o sve raširenijoj (zlo)upotrebi dronova, bespilotnih letilica-ubica, tog najnovijeg čuda SAD imperije, kao o aktima najdirektnijeg rušenja samih temelja moderne demokratije, podele vlasti i vladavine prava, garantovanih slavnom Magna kartom, još pre skoro osamsto godina. Slično o slučaju Edvarda Snoudena, Bredlija Meninga i mnogim drugim.
Na periferiji, Zapadnom Balkanu, i u Crnoj Gori, ovi akti su samo brojniji. I drastičniji. Prave „Augijeve štale” mraka, haosa i nasilja. Vladavina neprava, orgijanje zla, nekažnjivost zločina. Pogledajte samo dosije najgoreg zapadnobalkanskog oligarha. Te bezbrojne, a zarobljenim tužilaštvom blokirane afere. Deportacije. KAP. Avala. Telekom. Snimak. Crne trojke. A preko svega još i „reforme” i „toge” kao maske. I zapadni lobisti i saučesnici. Miroslav Lajčak, Jelko Kacin, Filip Riker.
U krivu su oni koji misle da se zapadnoj, evropskoj i američkoj civilizaciji, pomaže apologetikom ili ćutanjem o njenoj mračnoj, „hajdovskoj”, imperijalnoj i zločinačkoj strani. Upravo obrnuto, tek njenom kritičkom analizom i rasvetljavanjem, pomaže se i njoj samoj. I nama samima, kao njenoj vekovnoj (polu)periferiji. Ni nekritički amerikanizam, ni nediferencirani antiamerikanizam, ono što je i nama i njima neophodno, to je otvoreni um, kritički duh i odgovorno partnerstvo.
Na kraju, samo još jedna stvar. Kada se dublje i bolje pogleda, vidi se da je udar na Stari zavet, o kojem je ovde reč, dalekosežniji i od pola milenijuma modernog doba, i od deset milenijuma neolita. Jer on ide na samog Homo sapiens sapiensa, starog oko sto hiljada godina. Na razlikovanje između dobra i zla, koje je antropolška bit ili arhetip čoveka.
Do istog sumornog zaključka, o „našoj posthumanoj budućnosti”, došao je i Frensis Fukujama. Samo što ovaj Amerikanac, nekada službenik Stejt dipartmenta, danas naučnik, filozof i intelektualac, ograničen vladajućom ideologijom kapitalizma, nije mogao da vidi, da je najdublji izvor ove zastrašujuće budućnosti koja je počela – sam (pozni) kapitalizam kao istorijski sistem. Pa je kao njen najdublji izvor označio – genetski inženjering i druge nove tehnologije. Kao da tehnologije nisu samo produžetak čoveka odnosno njegovog konkretnog istorijskog i socijalnog sistema.
Ali, dobro, to je već stvar različitih interpretacija. A, priznaćete, u društvu crnih trojki, pomalo je luksuzno, pa i opasno, previše se zadržavati na složenim pitanjima konkurentskih interpretacija.
Milan POPOVIĆ