U istoriji, društvu i politici pojmovi nemaju unapred određeni, pozitivan ili negativan sadržaj i smisao, nego ovaj dobijaju tek odgovarajućom ljudskom intencijom, akcijom i rezultatom. Kao prazne kutije u njima se na kraju nađe ono što u njih stavite. Ovo se odlično vidi i na primeru integracija. Iako u poslednjih nekoliko godina malaksavaju, evro-integracije se, makar u Crnoj Gori i drugim, ratovima opustošenim postjugoslovenskim zemljama, u velikoj većini, još uvek doživljavaju pozitivno, čak sa elementima religijskog zanosa. Ali, ukoliko, makar za trenutak, zaboravimo na sve rizike velike krize, koja i ove integracije, u narednih par godina ili decenija, može negativno da preokrene, u neke stare ili nove monstrume, ne možemo da zaboravimo, da su i kolonijalizam i imperijalizam, uključiv i njihove brojne neo varijante i mutante, u poslednjih nekoliko vekova i decenija, isto tako bili jedna vrsta ili oblik evropskih odnosno evro-atlantskih integracija. Kao i koncentracioni logori, uostalom.
Na sličan, pozitivno-negativan, džekil-i-hajldovski potencijal nailazimo i u unutrašnjim integracijama Crne Gore. Tako, svako ozbiljan, istaći će da je jedna unutrašnja, pozitivna, ona među-nacionalna, posebno crnogorskosrpska i manjinska integracija Crne Gore, u samom vrhu njenih unutrašnjih prioriteta, ali će u taj isti vrh staviti i borbu protiv jedne druge, takođe unutrašnje, negativne integracije. One između vrhova vlasti i vrhova organizovanog kriminala.
Ova potonja relativno je nova pojava. U Crnoj Gori, prvi su je, još pre nekoliko godina, registrovali Monitor, Nebojša Medojević, autor ovog teksta, i drugi, ne toliko brojni kritičari našeg „dvostrukog šefa”, broja jedan vlasti i organizovanog kriminala. U međunarodnoj javnosti prvi ju je opisao Naim Mozes u svom, sada već čuvenom tekstu, Mafijaške države, objavljenom nedavno, u majsko-junskom broju 2012, jednog od najprestižnijih i najuticajnijih američkih i svetskih spoljnopolitičkih časopisa, Foreign Affairs. To što je Naim Mozes, za našeg „dvostrukog šefa”, upotrebio jedan više tehnički termin, „integralni igrač”, manje je značajno, u suštinskom smislu reč je o identičnom fenomenu, igraču, dakle, koji u sebi integriše vrhove vlasti i vrhove organizovanog kriminala.
Na stranu sada gnev bogova vlasti i kriminala, zanimljivo je da se, čak i na stranicama Foreign Affairs, povodom teksta Naima Mozesa, povela mala polemika, sa elementima relativizacije. U ovoj polemici, kritičari su pokušali da dokažu kako je otkriće Naima Mozesa preuveličano, ili, čak, lažno, zbog toga što je, kažu, uticaja organizovanog kriminala na vlast bilo od kada je sveta i veka, ali im je ovaj, sasvim ispravno i argumentovano odgovorio kako nisu u pravu, jer je „integralni igrač”, kao neka vrsta prelaza starog kvantiteta u novi kvalitet, nova istorijska pojava, te kako se zbog toga ne može i ne sme relativizovati, o svakodnevnim relativizacijama naših domaćih bogova da i ne govorimo. Na kraju, jedna zanimljiva, za budućnost Crne Gore možda i presudna stvar. Ni zavera, ni greška, hemija podivljale moći, vlasti i kriminala, podseća nas na činjenicu da su upravo SAD, u drugoj polovini 1990-ih, bile glavni međunarodni izvor, akter i instalator našeg, crnogorskog „integralnog igrača”. Ko je zaboravio, na to ga je, pre samo par godina, na promociji svoje memoarske knjige u Podgorici Kad ovacije utihnu, podsetio sam Vilijam Montgomeri, u kritičnom periodu ključni regionalni ambasador SAD u Zagrebu i Beogradu. Zbog toga je sasvim logično i pitanje, da li su najnovije informacije i akcije, bliske vrhovima SAD administracije, kao ovaj tekst Naima Mozesa, ali i ona odluka o poravnanju u aferi Telekom, te onaj nedavni prilog na BBC, zapravo, samo početak velike SAD i međunarodne de-instalacije?
A ukoliko je i odgovor na ovo pitanje još otvoren, jedna druga stvar nije, nego je već danas sasvim izvesna. To je činjenica da nevinih više nema. Negativan odgovor na upravo postavljeno pitanje, mogao bi da znači samo jedno. Da su i najveći i najmoćniji svetski igrači postali saučesnici. „Integralni igrači”.
Milan POPOVIĆ