Kakav ste bili đak, šta ste u školi najviše voleli?
– Znate šta, ja ne mogu da kažem da sam bila štreber, nekako, ja sam bila od onih đaka koji su sve učili, ja sam mislila da je škola za to, sigurno sam više bila naklonjena predmetima iz društvenih nauka, imala sam odličnog nastavnika književnosti koji je tada, u tim podelama važio za, neću reći, „reakciju”, ali za nekog kritičkog čoveka prema režimu… Da li je važio ili ste to i Vi osećali?
– To je nešto što je više strujalo, ali, profesor (Vujadinović se zvao) nas je učio visokoj pismenosti, sećam se tih pismenih zadataka, oni su bili vezani za književnost sem možda maturskog zadatka koji je bio vezan, hajde da tako kažem, za politiku. Imali smo dobru praksu, dobijali smo velika dela klasične ruske, francuske, engleske književnosti da proučimo, da referišemo, da o tome vodimo raspravu i, mislim da je to nešto što nas je formiralo, ja sam osećala da to na mene vrlo mnogo utiče. Volela sam istoriju, volela sam jako filozofiju, volela sam jezike, ali, kažem Vam, ja sam učila sve sa jakim osećanjem dužnosti, možda je to deo moje rigidne prirode, ali ja sam stvarno tako to shvatala. Mi smo imali školske biblioteke i sami smo ih pravili, donosili smo knjige, umnožavali smo fond iz nekih naših fondova, ali u Kragujevcu je postojala i odlična gradska biblioteka koju sam ja maksimalno koristila, tu sam pročitala ruske klasike, i Dostojevskog i Tolstoja… Naravno, vreme se menja, ja ništa ne upoređujem, ali mislim da je to bila škola u kojoj smo se mi učili i mišljenju i raspravljanju, mi smo imali literarne družine, svako je nešto pisao, vežbao se, tu smo vodili rasprave, ko je imao talenta za neke druge stvari, za crtanje, za pevanje, on je išao u druge sekcije, u svakom slučaju taj vannastavni život bio je vrlo buran. Najbolji đaci smo bili neki Stojanović i ja, probala sam da se setim njegovog imena, on je posle, mislim, bio profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ipak, vodilo se računa o nekim kriterijima, ja sam proglašena za najbolju učenicu generacije, i sećam se da mi je moja razredna starešina to saopštila i rekla da su svi profesori bili jedinstveni, samo je jedan profesor rekao: „To je pravedno, ali možda će nam neko zameriti što smo to dali devojci, a ne mladiću.” Ja sam, i to ću Vam reći, kao nabolji đak u generaciji imala stipendiju grada. Nikad to nisam nikom ispričala, ali kad sam diplomirala ja sam svoju stipendiju vratila, rekla sam da je to sad potrebno nekom drugom, da se ne vraćam u Kragujevac, da ne mogu svome gradu da vratim to što je on meni dao, moji roditelji su tada nešto prodali i tako smo stipendiju vratili. Hoću da kažem, ja nisam mislila da je to meni dato, da sam to dobila zato što sam bila najbolja učenica… Moja generacija je bila rano angažovana, postojala je organizacija, u početku je to bio SKOJ, posle omladinska organizacija i mi smo na razne načine tu bili angažovani, ali se to svršavalo za vreme školskog odmora… Neprestano smo radili, počeli smo odmah da idemo na radne akcije gde smo provodili leto. Ja sam bila na četiri takve radne akcije, prvi put sam bila na Novom Beogradu…
1948. godine?
– Da, ja sam bila, takoreći, dete, bili smo dva meseca na Novom Beogradu, onda smo sledeće godine gradili autoput Beograd–Zagreb, zatim smo bili na pruzi Banja Luka–Doboj, a poslednja akcija je bila gradnja tekstilne fabrike u Novom Pazaru.
Koliko su se kragujevačka i beogradska sredina razlikovale u vreme kada ste prešli u glavni grad?
– Moram reći, ne mnogo. Kragujevac je u to vreme ipak imao časopis, postojalo je neko pamćenje, postojala su udruženja, predavanja, onda su počeli da se organizuju koncerti, izložbe, tako da Kragujevac nisam doživljavala kao neku puku provinciju iz koje ja sad odlazim u velegrad, ne bih mogla da kažem da je to bio slučaj ni sa mojim drugaricama i drugovima. Mi smo se, naravno, radovali dolasku na studije u Beograd, zadržale su se te veze bez obzira na fakultete na kojima smo se našli neko vreme, a onda, kako to biva obično u životu, počeli smo da se na neki način udaljavamo. Ja sam došla na studije 1952. godine, hranili smo se u studentskoj menzi, prve dve godine sam stanovala kod ujaka, a posle smo moja drugarica i ja stanovale u omladinskom domu gde su nam dali sobu, to je Mićićka koju sam Vam pomenula. Te dve sredine se nisu mnogo razlikovale zato što je društvo bilo vrlo siromašno, ja se sećam da sam na studije došla u dokolenicama. To su pedesete godine, to je najveće siromaštvo, to je i jedna atmosfera za koju će ljudi reći da je nešto prošlo, možda da oni to nisu osećali, ja lično jesam, a mislim, i dobar deo moje generacije, mi smo osećali da je zemlja u opasnosti, da je sukob sa Sovjetskim Savezom nešto stvarno… Ja sam, recimo, uvek radila kao što sada radim u Univerzitetskoj biblioteci, imala sam svoje mesto u Seminaru za srpski jezik, uvek je tu bila jedna barikada knjiga…
A jeste li izlazili?
– Postojale su mogućnosti za druženje, ne mogu da kažem da nisam izlazila, ali, da budem iskrena, igranke mene nisu mnogo privlačile, mi smo se družili, vodili silne rasprave. Pedesetih godina Beograd je počeo da se otvara, dolazili su ljudi čija ste predavanja mogli da slušate na Kolarčevom univerzitetu, Žan Kasu, ljudi koji su podržavali Jugoslaviju, dolazile su kulturne grupe, dolazilo je englesko pozorište, kinesko pozorište i balet, dolazili su glumci, Žerar Filip, Simon Sinjore, dakle, to je postajala sredina koja je budila našu radoznalost i mi smo na sve to išli, jako se trudili da dođemo do karte, bilo je tada i posebnih predstava za studente. I intelektualni život je bio dinamičan, nije uopšte bio ravan, tada je počela da izlazi Nova misao, tu su se vodile neke rasprave, došao je Đilasov slučaj, on je bio jedna neočekivana pojava u pokretu koji je bio jedinstven, ali ne mogu da kažem da je to bilo samo u atmosferi straha, da na partijskom sastanku baš ništa niste mogli pitati, ja ne pamtim takvo vreme. Partijski smo bili organizovani na fakultetu, sećam se, Sulejman Redžepagić se zvao, bio je darovit student, on je tada u raspravi o Đilasu imao i neka pitanja. Sećam se vrlo dobro „ibeovaca” koji su se vratili sa izdržavanja kazne i došli da nastave studije, moja generacija je njih već zatekla na fakultetu. Oni su delovali kao fizički izmučeni ljudi, ali u studentskoj sredini uopšte nisu bili ekskomunicirani. To su bili vrlo sposobni ljudi, među njima je bio i Mitar Pešikan koji je posle postao akademik, bio je i Dušan Jović koji je kasnije postao profesor univerziteta, mi smo se družili normalno na studijama i kad sam ja otišla iz politike, on je bio jedan od retkih ljudi koji je kod mene redovno dolazio, ja se nikad nisam pitala koji su to motivi, uvek sam sa njim razgovarala otvoreno o svemu i on je tako to i objasnio, da se setio naših druženja kad su se oni vratili sa Otoka. Mi smo znali da su oni došli sa izdržavanja kazne, ali ja se ne sećam nikakve barijere među nama, naprotiv, oni su kasnili sa studijama, menjali smo beleške, udžbenika nije bilo, zajedno smo učili, sećam se nekolicine takvih ljudi, bilo je među njima i žena. Čak ne mogu ni da Vam kažem gde su oni izdržavali kaznu jer to nikad nije bio predmet naših razgovora, u svakom slučaju, oni su se integrisali u sredinu, oni nikad o tome nisu govorili, verovatno su imali i neki obzir. Imala sam i profesora koji je jedno vreme bio na Golom otoku, to je profesor Miodrag Popović sa kojim sam se družila i kao odrasla osoba, do njegovih poslednjih dana. Zajedno sa Dušanom Ivanićem sam spadala u ljude koje je on pozivao u svakom trenutku, živeo je tu blizu. Različito smo mislili o stvarima, o svemu smo razgovarali, ali se ne sećam, ili sam ja tako stvari percipirala, da je postojala neka ekskomunikacija tih ljudi… Vrlo dobro se sećam dolaska Hruščova u Beograd. Ja sam jedina ostala u Seminaru, nisam otišla na taj doček. Iskreno da Vam kažem, nisam htela da izgubim vreme. Ne mogu da kažem da je to bio neki moj politički stav, mislila sam – šta ću ja tamo – ja sam ostala i znam da su me kolege pitale: „Pa dobro, šta ti bi, jedina si ostala, znaš kako je fantastično bilo, Rusi došli na poklonjenje, znaš šta im je Tito rekao…” Ne znam da li sam tada to tumačila, ali ja prosto nisam htela u tu gomilu, šta ću ja tamo, bolje je meni da sedim u Seminaru, da nešto čitam, da se spremam za ispit… Ovaj razgovor, ne mogu da kažem da nije neko malo mučenje ali ja to Vama mogu da kažem, ja nikada nisam bila identifikovana sa politikom, razumete?!
(Nastavlja se)
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO2 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice