U vrijeme dok se koju godinu prije Titove smrti činilo da još ima kakve-takve Jugoslavije publicista Enes Čengić vodio je razgovore s Krležom, po modelu Ekermanovih razgovora s Geteom. U jednom od njih Krleža je rezignirano rekao kako bi volio da umre makar jedan dan prije Tita. Odmah je s ledenom objektivnošću objasnio svoju neobičnu želju. Svakome dobrohotnom od anticipacije sudbine Jugoslavije sadržane u njegovom objašnjenju mogla se tada zalediti krv u žilama. Krležino objašnjenje zašto ne bi želio da živi u Jugoslaviji „poslije Tita” nije imalo ničega od rezignantnog i katastrofičkog gledanja u budućnost. Nije on bio starac koji vlastitu životnu besperspektivnost „proročki” proteže na sve oko sebe. Naprotiv, s nekorumpiranim životnim i intelektualnim iskustvom ježio se od istorijskog bića južnoslovenskih naroda i najizglednijih oprečnih i destruktivnih potencija u njima koje čekaju trenutak da se razmahnu. Hladne je glave i potpuno deziluzionirano mogao anticipirati ne samo da hoće, nego i kako će te opreke eksplodirati kad nestane onaj autoritet koji je imao moći i hrabrosti da im nekoliko decenija „drži šaku pod nos”. Anticipirao je Krleža da će srpski nacionalizam militarno ekspandirati. Predvidio je da će njegovi ideolozi i politički nosioci samo silom htjeti da namiruju svoje istorijske frustracije. Tu silu naći će u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Predvidio je i da će se „srpski” dio vrha Armije, kad se steknu odgovarajući uslovi, staviti u službu glavnim političkim nosiocima srpskog nacionalizma. Onda će slavnu antifašističku armiju, kojom je stvarana socijalistička Jugoslavija, iskoristiti poput batine da razbije istu tu Jugoslaviju i da na njenih krhotinama stvori nešto što se, tobože, propustilo 1918. godine!

Krleža nije spomenuo, ali to se podrazumijevalo, istim će zamahom armija, rastrojena u vojnom, političkom i moralnom pogledu, razlupati i samu sebe! Taman je tako i bilo devedeset prve! U prizorima razaranja i samorazaranja čemerno je bilo posmatrati kako viši oficirski korpus te vojske, bacajući partizansku petokraku i prišivajući četničku kokardu, doslovno pred očima cijelog svijeta izvodi moralni suicid.

No, „snjegovi, ružmarin i šaš” istorijskog zaborava prekrili bi i Krležu i JNA i njezin moralni slom kad se dublja logika života ne bi starala da u svojim flešbekovima pokaže da ne može baš lako proći ono što je bilo. Vlasti države Srbije trude se, čudesnog li paradoksa, da se ne zaboravi da moralni suicid visokih oficira JNA nije bio neminovan. Predugi niz godina vojno-sudske, a onda i civilno-sudske vlasti Srbije mrcvare generala Vlada Trifunovića zbog moralnog herojstva koje je pokazao u Varaždinu 1991. godine. „Crnogorski ustaša”, kako su ga epitetirali generalski dobošari četničke histerije, odbio je da bude dio batine koja razbija Varaždin i da poput kakvog savremenog pomahnitalog Sinđelića žrtvuje vojsku kojom je komandovao. General Trifunović još uvijek plaća visoku cijenu vlastitom moralnom dignitetu. Satisfakciju ipak nekako dobiva u ponekoj ljudskoj riječi kojom mu se obrate čestiti ljudi i novinskim tekstovima rijetkih poštenih novinara.
Kad je vojna batina počela udarati po Jugoslaviji kontraadmiral Vladimir Barović svjesno je životom platio odluku da u tome ne učestvuje, ostavljajući oporuku da bi to bilo „protiv časti Crnogorca”. Kapetan bojnog broda Krsto Đurović, sva je prilika, ubijen je jer nije htio da služi neljudskoj osvajačkoj mašineriji. Crna Gora bi morala naći načina da kaže istinu o ovim časnim oficirima i da dostojno obilježi njihovo moralno herojstvo. A i crnogorska vojska trebalo bi jasno da se deklariše slijedi li moralnu tradiciju Barovića i Đurovića. Ili misli da se takvi ljudi mogu zaboraviti!

Milenko A. Perović