ČAK I TAKVO KAKVO JE, krnje suđenje za deportacije 1992, razotkrilo je nekoliko krupnih činjenica. Najpre onu, da su upravo ove deportacije, u žestokoj konkurenciji, od šverca duvana do Prve banke, za našeg tadašnjeg i sadašnjeg premijera, najteža optužnica. Zbog toga što su deportacije najteži ratni zločin (koji ne zastareva). I zbog toga što je odgovornost našeg premijera za ovaj zločin notorna činjenica. A notorne činjenice se ne dokazuju. Tako da uobičajeni izgovor nadležnih kako tobože nemaju dovoljno dokaza ovde otpada.
KRNJE SUĐENJE o kojem je reč razotkrilo je još jednu krupnu činjenicu. Mehanizam prikrivanja i izvrtanja. Koji funkcioniše po prostom načelu, što bliže vrhu to više ćutanja, što bliže dnu to više buke. Zbog toga premijer o deportacijama ovih dana ćuti. Kao zaliven. Dok niži igraju svoje uloge. Kao Vrhovno državno tužilaštvo, koje čas ćuti, čas igra „ping-pong". I to sa policijom. Kao da je policija neke druge galaksije a ne iste države. I kao Agencija za nacionalnu bezbjednost. Koja „odbacuje sa indignacijom". I to logiku sistema na koju je svedok samo podsetio. I kao onaj operativac ove agencije, koji ovom potonjem preti tužbom, i pri tom još nešto govori o „časti". I kao bučno mnoštvo koje od hrabrog svedoka bezuspešno pokušava da napravi okrivljenog.
ČITAV SVET, pa i Crna Gora, danas živi u uslovima podeljenog a ne jedinstvenog suvereniteta. Zbog toga odgovornost za opstrukciju pravde u slučaju deportacija, nemaju samo crnogorski premijer i njegovo partijsko tužilaštvo, nego i Evropska unija. Koja je bez reči prihvatila DPSDP zaustavljanje Zakona o lustraciji i kontralustraciju koja je usledila. I na taj način se, kao saučesnik, preciznije pomagač, ovima pridružila, u nekažnjenom izvršavanju i zataškavanju, ovog najtežeg ratnog zločina.
Milan POPOVIĆ
(TV Vijesti)
