Monitor.co.me

KATARINA ŠVABIĆ, UMJETNICA: Nagonska neophodnost

E-mail Ispis PDF
svabicMONITOR: Jedna ste od laureatkinja 73. Tradicionale izložbe Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore. Nagrada je povod za ovaj intervju, pa me interesuje koliko Vam je važan sud publike i kritike?
ŠVABIĆ: Iskreno, sud publike i kritike može da me manje ili više obraduje ali nema važnost kada se nađem naspram dela koje stvaram. Stvaralački čin i njegova lepota prepuštanja tome nečemu, sam proces - utočište je od svakog suda, pa čak i mog.

Često se desi da i sama ne budem naročito oduševljena ili čak ne razumem u momentu ili u potpunosti šta je to što stvaram, ali ne obazirem se, naučila sam da verujem tome nečemu... Izabrala sam baš takav, intuitivni put, iskren i bez autocenzure i dalje verujem u takvu iskrenu, manje proračunatu umetnost koja ne podilazi tuđim mišljenjima, stavovima, trendovima.

MONITOR: Prateći Vaš rad, ovo je nova faza stvaralaštva gdje su zastupljeni apstraktni pejzaži, a predstavljaju prostor istraživanja kretanja unutar samog likovnog jezika.
ŠVABIĆ: Istraživanja u crtežu i slici prethodnih godina dovele su do ove, sad već pomalo zaokružene faze gde je motiv kretanje, verovatno pokrenuta snažnim vetrovima kojima sam izložena živeći na obali kanjona Morače, dakle kretanje, nevidljivost suštinskih fenomena promena, strujanja, života kao suptilne energije koju je eto lakše naslikati nego verbalizovati.

Uživam u tom procesu, emociji, tihoj budnosti ovog likovnog jezika koji nastaje ovim ciklusom. I ovde je medij promenljiv - crtež, slika, digitalni formati, štampa, intervencije u prostoru, ali izraz je taj jedan - dinamika, potezi, meditativnost i doživljaj.

MONITOR: Predavačica ste na FVU iz oblasti interdisciplinarne vizuelne umjetnosti. Sad ste nagrađeni za sliku. Većina današnjih savremenih umjetnika izbjegava slikarstvo kao medij jer ga smatraju neadekvatnim u svijetu brzih, pokretnih slika. Kako vi gledate na slikarstvo danas i što Vas je ponovo privuklo tom mediju?
ŠVABIĆ: Za mene je slikarsvo i dalje uzbudljivo i prijemčivo polje medija slike. Jednako uzbudljivo mi je i digitalno slikanje. Ne pravim neku razliku i jednako se odnosim i prema digitalnom i prema tradicionalnom mediju slike, a često ih i kombinujem. Mislim da ne konkurišu jedno drugom jer svaki medij ima svoje mogućnosti i ograničenja a suština je kreativno ih osvojiti tj. upoznati.

Svesna sam toga da danas imamo zagovaraoce tradicionalne umetnosti ili slike koji negiraju savremene pristupe slici i obrnuto...ali moj put je otvorenost ka svim mogućnostima, podjednako, i mislim da su te podele nezrele i površne.

MONITOR: Kada ste počeli da se zanimate za slikarstvo, koje je kod mnogih ili ljubav ili iskonska, nasušna potreba. Kakvog je porijekla Vaš stvaralački nagon?
ŠVABIĆ: Lepo ste sve rekli. Kod mene je to i ljubav i iskonska potreba. Nešto se akumulira i ima potrebu da izrazi na platno, papir, ekran... I upravo nagonska, nezadrživa neophodnost, potreba za likovnim izrazom, tek tako, bez drugih motiva.

Počela sam rano, u vrtiću i evo ne prestajem. Ne znam da li je i to oblik zavisnosti, verovatno da jeste... Mi umetnici valjda postanemo zavisni od tog osećaja slobode, bliskosti sa svojom, našom suštinom, čistom energijom...

MONITOR: Kada započinjete rad, da li prethodi neka ideja i detaljna analiza, potraga ili je to spontani proces?
ŠVABIĆ: Kod mene je to od početka čisto intuitivan proces. Radim i posmatram šta se dešava, a vrlo često se iznenađujem, čudim, radujem, emotivno odreagujem na to što vidim, ponekad mi baš i ne bude jasno pa tek naknadno shvatim poentu nekog rada, a neverovatno je to da smislenost ne izostaje, ovim načinom, naprotiv – ta intuitivnost me je više puta dovela do umetničkih predela koje umno, konceptualno teško da sam mogla da osmislim. Iako ima svojih mana, ovaj stvaralački pristup, bez preterane kontrole mi donosi mnogo radosti i uzbuđenja, sam proces je taj koji me najviše motiviše.

MONITOR: Dok posmatram Vaše radove, koji su se mijenjali godinama, nameće se utisak da težite prevazilaženju sopstvenih granica. Postoje li te granice i kako biste opisali evoluciju Vašeg rada?
ŠVABIĆ: Tačno je to da se još nisam ,,skrasila" ni u jednom mediju, tehnici, žanru. Iz figuracije u apstrakciju pa opet u figuraciju, vrlo često i u jednom danu ali shvatila sam da su upravo te definicije jako površne i ništa ne govore. Pogled na neku ćeliju bi definisali kao apstrakciju ali ona je vrlo konkretna. Ja sam samo odlučila da pratim sebe, a ne definicije.

Oduvek mi je bilo teško da se ponavljam u jednom motivu na isti način jer mi postane usko, dosadno, uvek tražim moguće promene u radu jer mi to daje novo iskustvo unutar medija. Zato često i kombinujem medije tražeći to neko novo iskustvo, nove načine, postupke rada. Ja sam više istraživač, a manje definisan umetnik koji se prepoznaje po nekom motivu ili tehnici. Granice postoje ako ih mi sami postavimo, a za mene postoji samo novo iskustvo, novi načini, nov doživljaj i korak dalje.

MONITOR: Izlagali ste i pred domaćom i pred stranom publikom. Postoji li neka razlika u razumijevanju i čitanju umjetnosti?
ŠVABIĆ: Ne mogu da kažem da imam neko naročito iskustvo izlaganja pred stranom publikom. Uglavnom su to bile kolektivne izložbe na kojima nisam lično ni prisustvovala. Izuzetak je Festival audiovizuelnih umjetnosti u Majnhajmu 2016. Ono što znam je da progresivne zemlje sistemski mnogo ulažu u likovno obrazovanje i interakciju sa umetnošću počev od najmlađih, pa verujem da je ta publika onda zrelija, otvorenija, obrazovanija i ima razvijeniju potrebu za umetnošću. S druge strane mi ovde još nismo ,,raskrstili" sa tim da li je apstraktna umetnost, instalacija ili performans uopšte umetnost ili neka besmislica. To je tužna realnost. I što je još teže mi pravimo reformu školstva u kojoj smanjujemo i ovako minimalan broj časova likovne kulture.

Sva nauka o metodici nastave iz likovne kulture govori da je nemoguće izvesti praktično nastavnu jedinicu kroz jedan čas koji traje 45 minuta. A da ne govorimo o svetskoj statistici i povezanosti obrazovanja u umetnosti sa opštim društvenim i ekonomskim rastom jedne zemlje.

Šta sa činjenicom da najrazvijenije zemlje upravo imaju najviše časova likovne kulture ne zbog toga da bi imali više gladnih umetnika nego da bi deca i mladi razvili desnu hemisferu mozga zaduženu za divergentno mišljenje, kreativnost kao i svest o sebi i unutrašnjoj slobodi. Ovaj je razvoj jednako važan i za budućeg naučnika, kuvara, ekonomistu ili pravnika jednako kao i za budućeg umetnika. Ovaj jedan čas koji je ukinut koštaće čitavo naše društvo i usporiti razvoj i neverovatno je i tužno da nam se to dešava.

MONITOR: O umjetnosti možemo pričati idealistički, ali takođe i sa materijalne strane. Kako vidite umjetnost danas u Crnoj Gori?
ŠVABIĆ: Umetnost je ugrožena kategorija. Tretirana kao ukras, luksuz ili nešto bez čega se može. Za nas umetnike, život kroz umetnost je jedina mogućnost a teške okolnosti od nas ponekad naprave još i bolje umetnike ali to je samo privid i to otežava kreativno ostvarenje u punom formatu.

Mnoge sistemske promene čekaju da se dese, a pre svega treba da shvatimo šta je i kakva je stvarna uloga i funkcija umetnosti u jednom društvu, jer smo to zaboravili ako smo ikad i znali... Tek onda promene će biti moguće i nekakav razvoj čitave scene i struke...


Miroslav MINIĆ

 

pozovi-sprijeci

monitor-preview

 

Monitor u novom broju donosi

Monitor broj 1435 / 20.april 2018. NOVI PREDSJEDNIK:Promjene su očite (Miloš Bakić...

  

BANER_310X60_

seabreezeuniqa1

logo-hypo-alpe-adria_mneHipotekarna Banka

rekom_baner_150x60mans-markica 


 

Monitor broj 1434

Monitor broj 1434 / 13.april 2018. PREDSJEDNIČKI IZBORIZašto se Đukanović boji...

 

Monitor broj 1433

Monitor broj 1433 / 6.april 2018.   CRNOGORSKE ULICE SMRTI:Premijeru, dokle? (Milen...