Monitor.co.me

SREĆKO MIHAILOVIĆ, SOCIOLOG IZ BEOGRADA: Vučić je autoritarni populista

E-mail Ispis PDF
sreckoMONITOR: Vi ste sociolog sa bogatim analitičkim iskustvom izbornih kampanja i javnog mnjenja. Pogodili ste na osnovu istraživanja da će na predsjedničkim izborima u prvom krugu pobijediti Aleksandar Vučić...
MIHAILOVIĆ: Skloniji sam upotrebi pojma prognoza ili predviđanje izbornih rezultata, nego pojma ,,pogađanje". ,,Pogađanje" podseća na kladionicu i naliči na naslućivanje, proricanje, neko gatanje, dok predviđanje podrazumeva korišćenje nekih procedura kako bi se došlo do prognoze određenog ishoda. Predizborno istraživanje predsedničkih izbora o kojima ovde govorimo, za list Danas je izveo Istraživačko-izdavački centar Demostat. Teba odmah reći, s obzirom na odnos snaga na srpskoj političkoj sceni, da bi na izborima pobedio bilo koji kandidat iz ove stranke kojeg podržava stranka i Aleksandar Vučić.

U jednom istraživanju agencije Demostat iz oktobra prošle godine, šest meseci pre predsedničkih izbora, našli smo da javno mnenje procenjuje da kandidat Naprednjaka ima šest puta veće šanse za izbornu pobedu u odnosu na bilo kojeg kandidata opozicije. Danas, desetak dana nakon završenih izbora, ako se ne bavimo gledanjem ,,u zube pobedniku" (valjalo je pre trke zube pogledati i pregledati), nameće se pitanje razlika koje su dovele do ovako nadmoćne pobede Aleksandra Vučića. Pre svega treba reći da su birači u Srbiji tražili vođu i vođu su dobili. Oni su lidera daleko najčešće prepoznavali u Aleksandru Vučiću. Ovo objašnjenje može mnogima izgledati ,,cirkularno", ali ono to nije u svojoj biti; u njemu se samo ukazuje na podudarnost tražnje i ponude koja je ključna i za političko tržište. Dakle, ,,Tražili ste, gledajte!".

MONITOR: Zašto je pobijedio Vučić?
MIHAILOVIĆ: Ključni odgovor na pitanje zašto Vučić, nije krajnji odgovor jer otvara pitanje zašto ostali kandidati nisu mogli da daju bolju ponudu. I ovde valja, barem u naznakama, dati nekolko razloga. Prvo što treba pomenuti to je rasulo opozicije i njeno faktičko nestajanje sa srpske političke scene; samo je Vučić imao jako partijsko zaleđe. Vučić je potom, za razliku od ostalih kandidata, imao beskonačne kampanjske resurse, a pre svega imao je pare i imao je monopol nad gotovo svim medijima, osim nad društvenim mrežamo (što je jednim manjim delom nadomeštano radom ,,botova"). Izborni pobednik je imao bolje osmišljenu kampanju, sa jasno definisanom ciljnom grupom. Ostali kandidati imali su konfuznu kampanju, slabu programsku ponudu, nisku prolaznost u medijskom prostoru... Opozicioni kandidati su vodili keč ol (catch all) kampanju, a Vučić je imao jasno definisanu ciljnu grupu i sve vreme kampanje upravo je sa njom komunicirao, a to su opozicioni kandidati i njihovi trabanti ocenjivali komičnim (npr. nerazumno ismevanje Vučićevih spotova). Vučić je u punoj meri koristio kapacitete svoje političke funkcije, dok ostali kandidati takvu poziciju nisu imali a i kada su imali (poput Saše Jankovića) bili su nepravedno optiživani za zlouporebu. Jednostavno, ,,Ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu".

Kao svojevrsni zaključak o karakteru predizborne kampanje deluju odgovori na pitanje ,,Da li vi ove predsedničke izbore ocenjujete kao fer i poštene ili ne?". U telefonskoj anketi (CATI) na uzorku od 1200 ispitanika koju je Demostat obavio za potrebe lista Danas, našli smo da 57 posto ispitanika ocenjuje izbore kao fer i poštene, a čak 30 posto smatra da oni nisu pošteni. Naravno, birači-pobednici govore o poštenim izborima, a birači gubitnici govore o nepoštenim izborima.

MONITOR: Za šta glasaju birači na ovim prostorima – za program ili za lidera i partiju?
MIHAILOVIĆ: Na ,,ovim prostorima" glasa se iz straha a za nadu! Ili, ako hoćete, za onoga ili one kojih se plašimo, a istovremeno se nadamo da će nestati razlozi našeg strahovanja. Ili, ako hoćete, ,,Ili im se pokloni ili im se prikloni!". Svi programi, svi lideri, sve partije, sve je to sublimisano između straha i nade. Valja pri tom da se prisetimo da smo mi ,,sa ovih prostora" skloni očekivanju/nadi premija, a da loz nismo ni kupili!

MONITOR: Zašto Vučića podržava Zapadna Evropa?
MIHAILOVIĆ: Slaba je reč ,,podržava" za odnos političara Zapadne Evrope, ali bogme i Rusije. Ubedljivosti izborne potvrde narodnog poverenja prema Vučiću, posebno su doprineli Angela Merkel, Vladimir Putin i srpski penzioneri. Dakle, doprinos a ne ,,samo" podrška. Sve u svemu, ,,našli su se", Vučiću je bila potrebita podrška, a pomenutim i drugim političarima pouzdan sagovornik. Isto kao i u slučaju penzionera - njima je potrebna nada da će im opstati čemerna penzija, a ta nadu im je ponuđena.

Možete li zamisliti podršku Merkelove i Putina upućene Belom Preletačeviću?

MONITOR: Kada se povuče paralela između dojučerašnjeg premijera Crne Gore Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića kakav Vam se zaključak nameće?
MIHAILOVIĆ: Ne bih znao da odgovorim na ovo pitanje. Ne poznajem dovoljno crnogorske prilike da bih mogao izneti relevantnu ocenu. O Srbiji ponešto znam, pomalo. Evo tri odrednice za jednu stranu paralele koju pominjete. Prvo, dominantni tip političke kulture u Srba je podanička kultura. Drugo, svedoci smo entropije javnosti, javnog delovanja, na delu je entropija ,,javnog čoveka" – i druga ili ako hoćete prva strana ovog procesa – entropija organizovanog opozicionog delovanja. Svedoci smo sve veće entropije u ove dve ravni i sve manjeg učinka, uz istovremeno nastojanje kartela hegemonijske partije da na svoj način uredi taj nered i da to uređivanje proglasi uspešnim reformskim zahvatom. I treće, govoreći pomodnim jezikom politologa, Aleksandar Vučić je autoritarni populista koji je legalno i legitimno izabran na nedavnim predsedničkim izborima. Ako neko misli drukčije nek nađe nešto para pa da napravimo jedno temeljno istraživanje naznačenih tvrdnji kao svojevrsnih hipoteza. Ja sam spreman da nadničim.

MONITOR: Prije šest godina kazali ste da biste voljeli da u Srbiji imate vladu koja će da proizvodi stvarnost, a ne utopije, utvare i druge aveti. Koliko je današnja Vlada Srbije bliska tom Vašem očekivanju?
MIHAILOVIĆ: Čovek uopšte, razlikuje se od životinje, barem po nadi (s obzirom na to da se druge razlike sve više gube), a narod ,,sa ovih prostora" je tome posebno sklon. Bilo da nam hrišćanstvo obećava onostrani raj, bilo da nam je komunizam obećavao ovostrani ali pomalo udaljeni raj – pa navikli smo se na obećanja o lepom životu. Na nama je samo da verujemo, a na njima samo da obećavaju. Pa ko pretekne!

MONITOR: Prema jednom Vašem istraživanju dvoje od troje mladih autoritarno je orijentisano, a takvih je i četvoro od petoro starijih od 65 godina. Zašto je ljudima, ne samo onima koji su politički nepismeni, potreban vođa iako je davno Radoje Domanović napisao da za slijepim vođom idu slijepi ljudi?
MIHAILOVIĆ: Raduje me što ste pomenuli temu autoritarnost i Domanovića koji piše o slepom narodu a mi mu pripisujemo priču o slepom vođi. Mi smo podanički narod koji sanja o slobodi. E, pusti snovi! I dobro ste primetili da to nije od juče. Kao što nam je religija jednobožačka, takva nam je i politika, jednobožačka, patrijarhalna...

MONITOR: Nedavno ste kazali da danas u Srbiji vlada takvo beznađe da su zadovoljni životom i penzioneri koji primaju ispod 25.000 dinara. Čime objašnjavate takvo ,,zadovoljstvo"?
MIHAILOVIĆ: Oni koji imaju prihode ispod 25.000 dinara su zadovoljni ako ta svota ne bude manja, isto kao i oni koji imaju iznad 250.000 dinara. Sve dok ima šta da se izgubi, postoji neka spremnost da se to čuva. Tek onda kada se pojave oni koji nemaju šta da izgube... nešto o tome pisao je svojedobno Marks i izvlačio neke dalekosežne zaključke. Ne vidim da ga je istorija demantovala, mada oskudeva i u potvrdama.

MONITOR: Koje su to snage u Srbiji koje od nje mogu stvoriti modernu demokratsku državu?
MIHAILOVIĆ: Ne znam vam ja koje su to snage. Znam samo da veliku odgovornost za stanje u kojem se nalazimo snose svi oni koji imaju uslova da razumeju i objasne gde se nalazimo i šta možemo da uradimo da nas sunce ogreje. Obično to vezujemo za inteligenciju, za javnost, javne ljude... Sve u svemu odgovorni su oni koji znaju, a ne znam baš koji su ti koji mogu. Verovatno oni koji su pritešnjeni i na ivici da izgube i ono malo jada i bede koje imaju.

MONITOR: Odnosi između Srbije i Hrvatske su zategnuti, stanje u BiH i Makedoniji daleko je od normalnog. U regionu bujaju sve vrste nacionalizma. Da li su, kako se često može čuti, opet mogući ratni sukobi?
MIHAILOVIĆ: Ne bih da nagađam, iako je ,,na ovim prostorima", daleko bilo, sve moguće. Ako neki drugi jači nema potrebu, valjda ćemo opstati na nivou komšijskih svađa!


Jedna druga Srbija

MONITOR: U toku su širom Srbije ,,Protesti protiv diktature". Šta će se njima postići?
MIHAILOVIĆ: Dobronamerna tumačenja protesta kreću se između ocene da je tu reč o ventilu, odušku radi smanjenja postizbornih napetosti, do onih koji u protestima vide pokazatelj jedne druge Srbije koja na ovim i ovakvim izborima nije mogla doći do izražaja. Skloniji sam ovom drugom tumačenju. Protesti su katalizator jakog nezadovoljstva (relativno) velikog broja ljudi. Naravno da protest ima politički, ali i anipartijski karakter, a to je bitno za ukupno procenu protesta. Sa sociološkog stanovišta meni se čini posebno važnim što protest uključuje i ima kapacitete da to još više uključuje različite društvene grupe. Osim studenata tu su i radnici. Radnici u punom značenju te reči, dakle i nezaposleni i poluzaposleni i zaposleni koji nisu zdravstveno i socijalno osigurani i ne primaju platu i štrajkači i oni koji su bili radnici, a kojima tepamo kad ih nazivamo ljudima u mirovini (pa tako penzioneri na silu postadoše socijalna grupa izdvojena iz radništva).


Samo oni nisu nadničari

MONITOR: Nedavno istraživanje Centra za sindikalizam nazvali ste "Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život". Ako termin prekarnost znači nesiguran rad i život, zašto ste uporedili radnike koji su nadničari po definiciji i novinare?
MIHAILOVIĆ: Svi smo mi nadničari, osim njih, ime im se zatrlo! I vi i ja, i kao sociolozi, i kao vi ,,stalni" i kao ja ,,povremeni" novinar – nadničimo i nadničari smo. Ne znam šta bi bilo sramno u tome što smo nadničari. Radnička klasa je počela da odumire u našem socijalizmu, a evo dokončava u našim kapitalizmima. Već poodavno sociolog neće sebe da vidi kao radnika, neće to ni novinar, a kamoli lekar ili advokat. A i radnici koje je zakon oterao u mirovinu ili su se oni sami, uz neki dinar, za to pobrinuli – i oni sebe ne smatraju radnicima, već penzionerima. Prekarijat je naša budućnost, a prekarnost naša sudbina!


Veseljko KOPRIVICA

 

porto1


porto2

pozovi-sprijeci

monitor-preview

 

Monitor u novom broju donosi

Broj 1400. petak 18. avgust 2017. godine ZVECKANJE NUKLEARNIM GLAVAMA:Koreja je bliz...

 

BANER_310X60_

seabreezeuniqa1

logo-hypo-alpe-adria_mneHipotekarna Banka

rekom_baner_150x60mans-markica 


 

Monitor broj 1399

Broj 1399. petak 11. avgust 2017. godine ZAKUP KAO PLJAČKA:Naše, a tuđe (Zoran Ra...

 

Monitor broj 1398

Broj 1398. petak 4. avgust 2017. godine KAKO TROŠE CRNOGORSKE DIPLOMATE:Samo bahato...