Monitor.co.me

ZLATKO PAKOVIĆ, POZORIŠNI REDITELJ IZ BEOGRADA I KOLUMNISTA DNEVNOG LISTA DANAS: Pravi intelektualac vodi donkihotovsku borbu

E-mail Ispis PDF
Ganz-novi-2015Zlatko Paković diplomirao je na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Razvio je osobenu poetiku žestokog političkog pozorišta naglašenog ludičkog izraza. Pozorište je za njega neraskidiva cjelina estetskog i društvenog čina. O njegovoj predstavi Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad Hans-Tis Leman, najznačajniji živi teoretičar drame, objavio je esej kao o posve novom načinu interpretacije Brehtovog nasljeđa.

Najpoznatije su mu predstave: Profesionalac, Limasol, Kipar; Majn kampf, Sofija, Bugarska; Ubiti Zorana Đinđića, Novi Sad; Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad, Beograd; Enciklopedija živih, Beograd/Priština; Filosofija palanke – božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću, Beograd; Otelo – nezakonita liturgija, Zadar; Kapitalizam – geometrijskim redom izložen, Subotica.

Objavio je romane Soba za jedan krevet i Zajednički pepeo (njemačko izdanje Die gemeinsame Asche, Berlin), zbirku pjesama Dnevnik pevanja, knjige eseja Anatomija nacionalističkog morala i O autoritarnoj savesti.

Dobitnik je Nagrade Desimir Tošić za publicistiku, norveške Internacionalne Ibzenove stipendije za pozorišnu režiju i Stipendije bečkog Museumsquartiera za književnost.

Stalni je kolumnista i pozorišni kritičar dnevnog lista Danas.

MONITOR: Vaša kolumna u Danasu ima nadnaslov „Intelektualac u tranziciji". Pa da počnemo od toga – kakav je profil savremenog intelektualca u Srbiji, kakav na ovim prostorima i kakva treba da bude danas njegova uloga?
PAKOVIĆ: Ima intelektualaca i intelektualaca: čovečnih i nečovečnih, onih koji prijanjaju uz vlast i idu niz dlaku, i onih koji se protive određenom tipu vlasti i onih koji se gnušaju svake vlasti; ima pametnih i ima glupih intelektualaca, ali, ubedljivo najređa vrsta među njima, ugrožena, gotovo iščezla, jeste ona koja ima smelosti da se javno usprotivi – da se usprotivi moćnima i da govori istinu, uprkos odmazdi koja je nužno očekuje zbog toga. To je najteže, jer podrazumeva samoodricanje, ne tek nonkonformistički stav, nego praktičnu hrabrost da se živi ne samo na ivici egzistencije nego i na ,,rubu pameti", rečju - slava je tu moguća, eventualno, post mortem, nikako za života. Ta volja za vrlinu, u očima politike i kulture današnjeg sveta, izgleda kao život na koji se spada. Svaki pravi intelektualac vodi donkihotovsku borbu. Šta to znači? Mala je verovatnoća, gotovo nikakva, da se ideali ostvare u životu, ali je život bez borbe za ideale – ništavan život. Prema tome, uloga intelektualca, kako vi kažete, ili zadatak intelektualca, kako ja volim da kažem, jeste da upotrebi znanje protiv moći, koja nužno korumpira i zaglupljuje. A kad pitate koja karakterna crta najviše određuje profil današnjeg intelektualca, mislim da je to pomanjkanje volje i osećanja da se udruži u zajedničku akciju za opšte dobro. Kako bismo to mogli nazvati? Neudruživost današnjeg intelektualca. Kome to pogoduje? Upravo moćnicima, njihovim institucijama, društvima i preduzećima.

MONITOR: Intelektualac po definiciiji treba da ima kritičan stav prema vlastima. Čini se, ipak, da većina intelektualaca uglavnom ćuteći prati ono što se oko nih događa. Zašto?
PAKOVIĆ: Kritički misleći ljudi, slobodoumni, nepotkupljivi, hajde da to kažem patetično – zaljubljeni u sam život, dakle, erotični, po pravilu su marginalizovani. Oni, dakle, nisu deo javnosti, a kako oni nisu deo javnosti, jasno je da je ta javnost mekušna, obamrla, manipulisana i manipulativna, pretvorena u nešto drugo od sebe – u javno mnjenje. E sad, kad se tu zagledamo, koje intelektualce primećujemo? Uglavnom one koji su dobro pozicionirani. Ili su to profesori univerziteta, ili direktori institucija i medijskih kuća. Njihov govor je limitiran, njihovo mišljenje je ograničeno. Čime? Udobnošću društvene pozicije koja im može biti oduzeta ukoliko prekorače zadate granice kritike čiji nivo pristojnosti određuje poslodavac i finansijer. Zato naše institucije više ne misle!

MONITOR: Vaš stav je i da se pobuna guši još u osnovnoj školi i da se danas duhovitost ubija televizijskim, filmskim, pozorišnim i književnim humoresknim šundom. Kako?
PAKOVIĆ: Pobuna i duhovitost dve su konstante i u povesti srpske kulture. Poplava vulgarnog humora vulgarizuje javni život. Medijska promocija osoba koje su celebrities a da u životu nisu donele nijednu humanu odluku, promocija je izopačenog sistema vrednosti. Ali kudikamo je pogubnije od svega toga proizvođenje nedićevskih kvislinga i četničkih saradnika fašističkog i nacističkog okupatora u primer vrline, patriotizma i nacionalnog herojstva, dok se zataškavaju činjenice o slobodarstvu i požrtvovanosti partizanskog pokreta. Društvo koje se ponosi onim čega bi trebalo da se stidi, a stidi se onoga čime ima da se ponosi pred svetom, neminovno propada.

MONITOR: Kako svemoćnom premijeru Srbije Aleksandru Vučiću uspijeva da radi što god hoće kad to hoće?
PAKOVIĆ: Ratovima, ratnim zločinima i žrtvama, privatizacionim pljačkama, ideologijom nacionalšovinizma i sada ideologijom neoliberalizma, srpsko društvo je izmoždeno, osiromašeno i obeznađeno. Ogromna većina stanovništva nada se da očuva puki svoj egzistencijalni minimum, svesna da bi mogla živeti čak i gore od ovog lošeg. Intelektualci uglavnom ćute ili pitomo govore, najbolji su pak marginalizovani ili umrli, a oni koji još uvek kritički govore ne umeju da se udruže. Politička klasa je srasla sa finansijskom moći. Tako dolazimo do Vučića i njegovih vučića.

MONITOR: Je li za Vas iznenađenje što se Vučić kandidivao za predsjednika, jer će, bar formalno, morati dio vlasti da preda nekome drugom?
PAKOVIĆ: Ukoliko postane predsednik, velim, Vučić će postaviti nekog vučića za premijera, nekog ko, dakle, voli da bude više vučić i od samog Tomislava Nikolića, čija je beskrupuloznost u sticanju privatnih poseda jedina pretnja njegovoj odanosti Vučiću. Postane li predsednik, Vučić će de facto biti i premijer, kao što je, budući premijer, bio i koordinator svih službi bezbednosti, a to je kršenje zakona na najvišem nivou. Apetit za moć i vlast je nezajažljiv, i on se nikad ne zaustavlja sam od sebe.

MONITOR: Ko bi, po Vašem mišljenju, od predsjedničkih kandidata bio najbolji predsjednik Srbije?
PAKOVIĆ: Od ponuđenog – Saša Janković, bivši ombudsman.

MONITOR: Kakve su mu šanse da pobijedi?
PAKOVIĆ: Nevelike. Najuticajniji mediji – u Vučićevom su džepu. Vučićev marketinški tim sad je počeo da bombarduje i društvene mreže skupo plaćenim spotovima u kojima premijer glumi samog sebe kao predsedničkog kandidata. Biračka volja zaposlenih u državnoj administraciji i institucijama društva strogo je kontrolisana, obaveza članova vladajuće stranke da obezbede određeni broj sigurnih nestranačkih glasova za Vučića, nepisani je zakon. Dakle, predsednička kampanja je grubo neravnopravna. Osim toga, kako sam već to objasnio, vlast je privatizovala državu, premijer je kršio Ustav, rukovodeća tela su ignorisala zakone... prema tome, ovi izbori su legitimizacija ilegalnih radnji same vlasti.


Srbija je privatna država

MONITOR: Kako biste ukratko opisali aktuelnu političku situaciju u Srbiji?
PAKOVIĆ: Mi, zapravo, nemamo političku situaciju. Naša situacija je suštinski nepolitička. Država je uzurpirana. Polis je u rukama Vučićeve partijsko-finansijske klike. Srbija je danas, dakle, privatna država. Šta je to domovina – moja domovina, naša domovina – ako ima svoje vlasnike? Najpreči zadatak ovde i sada jeste deprivatizacija države, ako hoćete, nacionalizacija države – borba za republiku kao javnu, opštu, zajedničku stvar. Jer ova republika, to je samo nominalno, ali ne i realno; ona nije res publica nego res privata, štaviše cosa nostra. I to nije slučaj samo sa Srbijom, nego i sa većinom balkanskih zemalja.


Mi živimo u permanentnom ratu

MONITOR: Opet su odnosi Srbije sa Hrvatskom, BiH i Kosovom zategnuti, u Makedoniji je politička situacija zabrinjavajuća... Mnogi strahuju od novih ratnih sukoba. Može li do toga doći?
PAKOVIĆ: Globalno važeća ideologija neoliberalizma – koja propagira da je kapitalizam jedini sistem po meri prirode čoveka, da je, štaviše, to jedini moralni društveno-politički sistem u istoriji čovečanstva, da je, dakle, najmoralnije i najdostojnije čoveka to da manjina basnoslovno stiče na račun osiromašenja ogromne većine, koja sve više zapada u hipotekarno ropstvo, a sa snom (indukovanim obrazovnim sistemom, kulturnom industrijom i industrijom zabave i potrošnje) da i sama može da uspe da se jednog dana pričesti hostijom vlasničkog kolača – dovodi do duboke ozlojeđenosti koja traži racionalizaciju i povod za pražnjenje. U tom trenutku na društvenu scenu, kao antidepresiv, stupa najjeftinije, lako dostupno i brzo delujuće halucinogeno sredstvo: nacionalizam. Dakle, ratni sukobi ne samo da su mogući nego su i aktuelni: mi, u stvari, živimo u permanentnom ratu, koji se trenutno vodi drukčijim sredstvima od oružanog sukoba – u ratu protiv samih sebe i protiv svojih bližnjih. Ideologija elite moći koja vas uverava da je vaš najljući neprijatelj upravo onaj ko deli istu nesigurnu sudbinu i iste želje kao i vi, oseti li da je to poslednje ili najefikasnije sredstvo da očuva svoju dominantnu poziciju.


Veseljko KOPRIVICA

 

porto1


porto2

pozovi-sprijeci

monitor-preview

 

Monitor u novom broju donosi

Broj 1405. petak 22. septembar 2017. godine Zakon o planiranju prostora po hitnom po...

 

BANER_310X60_

seabreezeuniqa1

logo-hypo-alpe-adria_mneHipotekarna Banka

rekom_baner_150x60mans-markica 


 

Monitor broj 1404

Broj 1404. petak 15. septembar 2017. godine ZAKON O RADU PO MJERI KAPITALA:Vlast proti...

 

Monitor broj 1403

Broj 1403. petak 8. septembar 2017. godine   SUĐENJE STOLJEĆA:Puč i druge magle (...