Monitor.co.me

Jadi pustog optimizma

E-mail Ispis PDF
Lajbnic je došao do logički neoborivog zaključka da je ovaj svijet najbolji od svih mogućih svjetova; Šopenhauer je izrazio duboku zabrinutost da je to, na kraju krajeva, možda i tačno! Pitam se, koji od ova dva filozofa ima pravo!? Lajbnic se oslonio na moć racionalnog deduktivnog mišljenja; Šopenhauer se uzdao u glas intuicije. Lajbnicu razum; Šopenhaueru slutnja. Pa kom obojci, kom opanci! Da vidimo čija majka crnu vunu prede!? Iako je jasno da su oba pitanja samo retorička. I jednom i drugom njihove majke ne bi pogriješile da su počele presti crnu vunu čim su im se ovi dični sinovi rodili. Kao što uostalom ne bi pogriješile ako to isto učine sve majke, za svako dijete koje rode. Ne zna se samo hoće li imati tu nesreću da je ispredu za života, ili će im sva sreća biti u tome da im prije pređe ponestane. Da ne dočekaju to što sasvim pouzdano znaju da će se desiti.

Pa ako se sav optimizam ovoga svijeta svodi na mogućnost da se ne doživi najveća nesreća koja može zadesiti majku svakog djeteta (a koja će se ipak neizbježno desiti majci svakog djeteta, makar je ne dočekala), šta je onda sreća!? Ako je sva sreća u tome da se ne doživi nesreća za koju znamo da će zadesiti svakoga koga je mati rodila – šta je onda nesreća?

Priznajem da ne vidim razliku između Lajbnica i Šopenhauera. Ni koji od njih dvojice je, na kraju krajeva, optimist a ko pesimist!? Sva razlika među njihovim gledištima svodi se na to hoće li se čuti pola priče ili cijela priča. Do pola priče ima i sreće i nesreće. Na kraju priče, nema ni sreće ni nesreće. Kad umre siromah, nesrećnik, bolesnik, prestaju i siromaštvo, i nesreća, i bolest. Zar ima veće sreće za nesrećne, siromašne, bolesne, od toga da više ne budu ni nesrećni, ni siromašni, ni bolesni!? A smrt je upravo najsigurniji način da njihovi jadi prestanu. Ali, kako bi smrt – ta najveća nesreća! – mogla biti smatrana za sreću!? Pa čak ako donosi kraj svake nesreće, spas od siromaštva, pobjedu nad bolešću!?

Šta mi je danas, sigurno se pitate? Šta me je spopalo da iz svoje duhankese izvučem ovo klupko crnog prediva!? Pitanje je na mjestu, ali razlika je u tome što vi ne znate a ja znam šta mi je danas i šta me je spopalo te sam se dohvatio onog crnog klupka, kao svrab guzice – što se kaže!?

To je sve zbog jedne ankete. Ankete koja je pokazale da su danas najoptimističniji ljudi u Evropi građani Makedonije, Kosova i Bosne! Ovaj rezultat protumačili su svi eksperti kao veliko ali ohrabrujuće iznenađenje. Nešto se ozbiljno mijenja, čim je narod na ovim prostorima postao toliko optimistički raspoložen u pogledu svoje budućnosti. Eto neiscrpnog materijala za političke pamflete, sociološke traktate, psihološke analize!

Meni su na pamet pala ona dva filozofa. Jedan najveći, čak apsolutni optimista, drugi nepopravljivi zatočnik najčemernijeg pesimizma. Da vidim, rekoh sebi, šta bi se moglo dokučiti o razlozima ovakvog zbilja neočekivanog ishoda ankete koja je utvrdila da su narodi ove tri balkanske zemlje danas najveći optimisti od svih naroda Evrope!? Bolje adrese od njihove nema: ako je neko mudru riječ izrekao o optimizmu i pesimizmu, to su upravo oni – Lajbnic i Šopenhauer!

Dok se nisam uvjerio da ni oni ne znaju, i ja sam sebi rekao: vidi, vidi, kakav paradoks? Ovima je najgore, a oni su najveći optimisti!?

Analiza koju sam podijelio sa vama, dovela me do zaključka da nije riječ o nikakvom paradoksu. Naprotiv, optimizam ovih naroda je potpuno logičan! Narod je to! Dugo pamćenje, kolektivna mudrost, nije to šala! Naučili su lekciju: kad postane da gore ne može biti, dolaze bolji dani! Njima je već odavno toliko loše da gore ne može biti. Biće bolje – nema druge!

Gore ne može biti, a ne može ni ostati isto jer: ,,Sve teče, sve se mijenja".

Shvatio sam, a opet mi nešto ne da mira. Priželjkivati da ti bude toliko loše da ne može biti gore - jer samo tako će svaka promjena nužno donijeti nešto bolje; ili zazirati od najveće sreće – jer će svaka promjena označiti sreći kraj - šta je gore? Ili: šta je bolje? I ima li tu uopšte nešto što je gore i nešto što je bolje?

Kako se pomiriti sa optimizmom svijeta koji poručuje:

Blago nesrećnima jer im je dato da se uzdaju u budućnost!

Jao srećnima jer od budućnosti strijepe!?

Nije nikakva utjeha hrabriti se da je dobro što nam je tako loše, ni žaliti one kojima je tako dobro!

A opet, i vi i ja dobro znamo: nije to ni demagogija!


Ferid MUHIĆ

 

porto1


porto2

pozovi-sprijeci

monitor-preview

 

Monitor u novom broju donosi

Broj 1400. petak 18. avgust 2017. godine ZVECKANJE NUKLEARNIM GLAVAMA:Koreja je bliz...

 

BANER_310X60_

seabreezeuniqa1

logo-hypo-alpe-adria_mneHipotekarna Banka

rekom_baner_150x60mans-markica 


 

Monitor broj 1399

Broj 1399. petak 11. avgust 2017. godine ZAKUP KAO PLJAČKA:Naše, a tuđe (Zoran Ra...

 

Monitor broj 1398

Broj 1398. petak 4. avgust 2017. godine KAKO TROŠE CRNOGORSKE DIPLOMATE:Samo bahato...